Svaki predmet koji vidimo ima boju i ona je suštinski deo načina na koji tumačimo svet. Ali boja nije svojstvena osobina objekata ispred nas. Boja, u stvari, ne postoji, već se stvara u našem mozgu.
Da bismo videli boju potrebna nam je svetlost, predmet i naše oči. Kad god svetlost padne na objekat, neki zraci se odbijaju od objekta, a ostatak se apsorbuje. Deo koji se reflektuje, određuje boju. Više o bojama u tekstu koji sledi.
Igra svetlosti stvara boju
Aristotel je smatrao da je boja proizvod mešavine žute i plave, i to je bilo preovlađujuće verovanje sve do druge plovine XVII veka, kada su eksperimenti Isaka Njutna (Isaac Newton, 1643 – 1727) sa prizmom, ponudili naučnu osnovu za razumevanje boje.
Njutn je pokazao da prizma može da razbije belo svetlo u niz boja, koje je nazvao spektrom, i da je rekombinacija ovih spektralnih boja ponovo stvorila belo svetlo.
Iako je prepoznao da je spektar neprekidan, Njutn je koristio sedam naziva boja – crvena, narandžasta, žuta, zelena, plava, indigo i ljubičasta – za segmente spektra po analogiji sa sedam nota muzičke skale.
Sve boje u Univerzumu koje su napravljene od svetlosti, a ne zavise od moći mašte, ili su boje homogenih svetlosti (tj. spektralne boje), ili su sastavljene od njih.
Zraci nisu obojeni. U njima ne postoji ništa drugo osim izvesna moć koja može da izazove osećaj ove ili one boje.
Boja se, međutim, može precizno odrediti njenom:
- nijansom,
- zasićenošću i
- osvetljenošću.
– tri atributa dovoljna da je razlikuju od svih drugih mogućih percipiranih boja.
Nijansa je onaj aspekt boje koji se obično povezuje sa terminima kao što su crvena, narandžasta, žuta i tako dalje.
Zasićenost (poznata i kao hroma ili ton) se odnosi na relativnu čistoću. Kada se, na primer, čista, živa, jaka nijansa crvene pomeša sa promenljivom količinom bele, nastaju slabije ili bleđe crvene, od kojih svaka ima istu nijansu ali različitu zasićenost. Ove blede boje se nazivaju nezasićene boje.
Svetlost bilo koje kombinacije nijanse i zasićenosti može imati promenljivu osvetljenost (koja se naziva i intenzitet ili vrednost), koja zavisi od ukupne količine prisutne svetlosne energije.
Šta je svetlost ?
Njutn je pokazao da je boja kvalitet svetlosti odnosno da boja nastaje u prisustvu svetlosti. Dakle, da bismo razumeli boju neophodno je imati znanje o svetlosti.
Kao oblik elektromagnetnog zračenja, svetlost ima svojstva i talasa i čestice. Naime, svetlost se u pojedinim situacijama ponaša kao skup elektromagnetnih talasa, a u drugim kao skup ,”svetlosnih čestica” odnosno fotona, ali nikada istovremeno i kao talas i kao čestica.
Najispravnije je stoga reći da svetlost poseduje dvojnu (dualnu) prirodu.
Svaki dati snop svetlosti ima specifične vrednosti:
- frekvencije,
- talasne dužine i
- energije povezane sa njim.
Ovde ćemo pomenuti samo njihove osnovne karakteristike.
Frekvencija – predstavlja broj talasa koji prolaze kroz fiksnu tačku u prostoru u jedinici vremena, obično se izražava u jedinicama herca (1 Hz = 1 ciklus u sekundi).
Svaki energetski talas talasa na različitoj frekvenciji. Na spektru dužina energetskih talasa, kosmički zraci imaju najkraću talasnu dužinu, radio talasi imaju najveću talasnu dužinu, a svetlosni talasi su tačno u sredini.
Talasna dužina – je rastojanje između odgovarajućih tačaka dva uzastopna talasa i često se izražava u jedinicama metra – na primer, nanometrima (1 nm = 10 na minus 9 metara).
Energija – svaka boja u spektru svetlosti vibrira na svojoj jedinstvenoj talasnoj dužini koja zauzvrat stvara svoj jedinstveni oblik energije koji stvara biohemijsku reakciju u našem telu. Zbog toga, boje mogu učiniti da se osećamo smireno i srećno, ili ljutito i nesrećno.
Energija svake boje u spektru svetlosti, i način na koji utiče na nas emocionalno, poklapa se sa energijama koje su povezane sa svakim energetskim centrom (čakre) u našem telu. Više o čakrama u tekstu “Šta su čakre?”
Spektar boja dostupan ljudskom oku
Spektar je skup elektromagnetnih talasa različitih talasnih dužina. Talasni interval vidljive svetlosti podeljen je na sedam karakterističnih zona. Svakoj zoni odgovara po jedna osnovna boja svetlosti.
- Granice vidljivog spektra nalaze se u intervalu od 380−760 nm.
Elektromagnetne talase sa gornjeg (dugotalasnog) kraja spektra opažamo kao crvenu boju, dok se svetlo sa donjeg kraja prikazuje kao ljubičasta boja. Između te dve krajnosti nalaze se sve boje koje oko percipira i to redom: narandžasta, žuta, zelena, plava i indigo (modra).
Što je manja talasna dužina, to su manje strukture sa kojima su u interakciji, a energija je moćnija. Stoga je ljubičasta na 400 nm moćnija i jača od crvene na 700 nm.
Kako su boje raspoređene možeš pročitati i u tekstu “Šta je točak boja i kako ga koristiti?”
Interesantno je spomenuti da je ovu podelu prvi formulisao Isak Njutn, a veruje se da je ,”modru (indigo)” boju dodao kako bi se uspostavila korespodencija između sedam boja vidljive svetlosti i sedam tonova osnovne muzičke skale.
Zabavi se i uživaj!