Ono što smo danas, kao odrasli ljudi, u velikoj meri je zasnovano na našem detinjstvu: kako smo odgajani, kako su brinuli o nama, kako su nas učili čega treba da se plašimo. Sva ta sećanja pohranjena su u suptilnom delu našeg biča koje zovemo Unutrašnje dete. Sva ta sećanja, iako smo ih duboko potisnuli, snažno utiču na naš svakodnevni život.
Samo ponovnim povezivanjem sa našim Unutrašnjim detetom možemo početi da iceljujemo stare, bolne rane, promenimo svoj način razmišljanja i privučemo više radosti u svoj svakodnevni život.
Tvoje Unutrašnje dete čeka da ga primetiš!
Naše Unutrašnje dete je podsvesni deo nas, senka onoga ko smo bili kao dete pre nego što smo zaglibili u nevolje odraslog života. To je onaj deo nas koji nas podstiče da pravimo Sneška Belića, da bez kišobrana hodamo po kiši… Ali to je mesto gde su pohranjeni i svi naši strahovi i brige koji utiču na nas u odraslom dobu i oni, nažalost, preovlađuju. Tako smo, još od najranijeg doba počeli da gradimo odbrambene zidove kako bi se zaštitili. Najveći deo naše ličnosti zasniva se na sistemu odbrane koji smo stvorili da bismo odbranili tu veoma osetljivu, povredivu, emocionalnu suštinu koju oličava Unutrašnje dete. U pokušajima da ga zaštitimo, mi smo ga tako duboko zakopali u sebi, da nismo ni svesni da ono uopšte postoji.
Mnogobrojni izazovi, stresne situacije koje prate naš život u odraslom dobu – novac, odnosi, posao – zasenjuju i potiskuju našu vezu sa tim osetljivim delom našeg bića. Ipak, iako se ne osećamo povezano sa našim Unutrašnjim detetom, to dete je uvek tu, i uvek nam se obraća, ali mi ga ne čujemo. Postoje mišljenja (Ho’oponopono učenje, na primer) da je naš odnos sa “malim detetom” u nama, najvažniji odnos u keaciji ( Ho’oponopono meditacija – Unutrašnje dete).
Naše Unutrašnje dete nesvesno sabotirati naše pokušaje da postanemo uspešni ljudi, jer ono zna da naši uspesi, ma kako veliki bili, neće ispuniti njegove potrebe. Dete će sprečavati naš uspeh sve dok ne počnemo da mu dajemo više “hrane” – ljubavi, više vremena za igru, sve što je detetu inače potrebno.
Zašto je važno da čujemo ovo dete? Kada se ponovo povežemo sa detetom u nama, suočićemo se, sada kao odrasla osoba, sa svim, pre svega bolnim osećanjima koja smo tako davno proživeli, uplašili se i sakrili ih. Kada ih izvučemo na svetlost dana i “pogledamo ih direktno u oči”, učinili smo prvi korak ka isceljenju svojih prošlih, traumatičnih iskustava.
Vreme je da se obratiš detetu u sebi
Naš izazov je da uspostavimo kontakt sa detetom unutar nas, da saznamo kakve su njegove potrebe i da počnemo da vodimo svesnu brigu o njemu. Kao i svakom detetu, i našem detetu potrebni su – ljubav, razumevanje, fizički i emocionalni kontakt, kreativno izražavanje.
Kada pronađemo načine kako da mu udovoljimo, uvidećemo kako naša ličnost postaje sve skladnija, zdravija i uravnoteženija. Evo nekoliko načina kako da stupimo u dodir sa detetom unutar sebe:
- Dozvoli sebi da praviš nered radeći nešto što voliš (pečeš kolače, slikaš…), na kraju ćeš morati sve da počistiš, ali biće zabavno.
- Vežbaj da budeš iskrena, ako već nisi (ako si pozvana na zabavu i ne ide ti se, nemoj da ideš).
- Idi u prirodu ili gradski park i istražuj prizore, ptice, cveće, pažljivo posmatraj.
- Napiši pismo sebi – detetu. Pošalji reči ohrabrenja, utehe, piši kako živiš sada.
- Igraj se da decom, svojom, od prijatelja, rođaka ili komšijskom. Uživaj, i što više vremena provedi sa njima.
- Seti se knjigice koju si volela da čitaš kad si bila mala, pročitaj je ponovo, setićeš se prvog čitanja i uživanja.
- Kupi sebi igračku, na primer plišanu životinju. Ne dozvoli svojim godinama da te sabotiraju, da si prestara. Dete u tebi će se obradovati. Posmatraj kako se taj deo tebe odnosi prema igrački.
- Učini nešto luckasto. Namerno stani u baru, namerno kani mastilo na beo list papira.
- Razgovaraj sa svojim Unutrašnjim detetom. Kada se osećaš uplašeno ili zbunjeno, razgovaraj sa svojim detetom. Reci mu da će sve biti dobro. Videćeš kako ćeš se osećati posle tog razgovora.
- Budi slikar. Kupi bojanku, oboji kućicu za ptice, ne mora da bude savršeno, čak ni dobro. Samo uživaj u procesu.
- Pozovi prijateljicu u posetu. Ostanite budne duboko u noć, grickajte grickalice, čavrljajte, gledajte film; ponovo ćeš se povezati sa svojim unutrašnjim tinejdžerom i više ćeš se zbližiti sa prijateljicom.
- Pleši po kući, naročito kada si sama kod kuće. To je odličan način da se osećaš skladno sa svojim telom, a i zabavno je!
- Smej se. Kada si napeta pogledaj neku svoju omiljenu komediju ili video. Dozvoli sebi da se smeješ.
- Pogledaj svoje slike kada si bila mala. Ta radost, lepota i mladost i sada su u tebi.
- Sedi na tihom mestu i pusti svom umu da luta, zamišljaj, maštaj. Ako nemaš dovoljno vremena za to, potraži način da sebi stvoriš više slobodnog vremena za maštanje. (više o mašti pročitaj u tekstu “Šta je mašta?“)
- Seti se svog omiljenog jela iz detinjstva. Pripremi ga uz slušanje omiljene muzike. Ili, izvedi sebe na večeru (možda imaju to jelo).
- Pozovi prijatelja iz detinjstva sa kojim nisi razgovarala neko vreme, a vežu vas brojna zajedničaka sećanja. Ko zna? Možda obnovite staro prijateljstvo…
Budi roditelj detetu u sebi
U svakom od nas postoji malo dete. Nažalost, kod većine ljudi to dete ima strahove, oseća se usamljeno, potrebni su mu pažnja i ljubav, jer su ga povredili, napustili, odbacili. Često nam se čini da je ceo svet neprijateljski raspoložen prema nama, pa to dete vrlo lako ispliva na površinu.
- Svaki put kada se nađemo u situaciji u kojoj smo bili povređeni kao dete, to malo dete će se aktivirati i mi ćemo ponovo proživeti stari, dobro poznati bol.
Najteže je onima koji nisu dobili baš mnogo ljubavi i podrške od svojih roditelja.
Kada iscelimo rane koj su, koliko god bile duboke, ipak su na površini, jer ono što je ispod, smo pravi mi, naše istinsko JA, upoznaćemo i osloboditi onaj deo nas koji je istinski sposoban da naš život pretvori u čaroliju.
Postanimo roditelj detetu u sebi, roditelj koji bezuslovno voli svoje dete, pruža mu podršku i razumevanje, čini sve što čine roditelji koji vole svoje dete.
Nemoj da kriviš svoje roditelje
Imaj na umu da smo svi žrtve žrtava. Naši roditelji (staratelji) su se ponašali na način na koji su se ponašali jer su i sami, u svom detinjstvu, bili zanemarivani. Radili su najbolje što su znali.
Naši roditelji su deca svojih roditelje, oni svojih roditelja… i tako iz generacije u generaciju, sve do našeg postojanja.
Zamisli svoju mamu i svog tatu, i sve predake iza njih. Dve nepregledne kolone. Nešto od te nagomilane patnje, iz obe kolone, stiglo je i do tebe. Svi dobijamo taj veliki paket.
- Možda je ovo tvoj trenutak, moj trenutak, trenutak svih koji žele da iscele svoje Umutrašnje dete, da tim isceljenjem prekinemo večni ciklus patnje i bola, unesemo ljubav i radost u svoj život i otpočnemo novi ciklus za naše potomke.
- Da se raduju poklonima koje nasleđuju.
Kada grlimo ranjeno dete u sebi, mi grlimo svu ranjenu decu naših predaka.
Kako je moguće da mi (baš ti, baš ja) možemo preobraziti toliku količinu patnje i pretvoriti je u radost? Lako. Osim ranjenog deteta prošlih generacija, mi u našim genima i DNK nosimo takođe svu mudrost i innteligenciju naših predaka. Trenutak je da postanemo svesni tog nasleđa i iskoristimo ga za naše dobro, ali i dobro prošlih i budućih generacija.
Zabavi se i uživaj!