Kada je naše Unutrašnje dete zdravo i mi smo povezani sa njim, onda smo moćni, inspirisani i radosni.
Međutim, šta se dešava kada je naše Unutrašnje dete ranjeno od trauma iz prošlosti, a mi smo odvojeni od njega? Kada zanemarimo naše Unutrašnje dete mi se, kao odrasla osoba, osećamo isključeno iz srećnih tokova života, osećamo se umorno, prazno i nesrećno.
Tekst koji sledi govori o tome kako bolne rane u detetu nastaju i kako iceliti to povređeno i nesrećno dete.
Nesrećno dete izrasta u nesrećnog odraslog čoveka
Koncept Unutrašnjeg deteta prvi je predstavio psiholog Karl Jung nakon što je ispitao sopstvena dečja unutrašnja osećanja i emocije. Jung je pretpostavio da taj deo unutar nas, utiče na sve što radimo i na sve odluke koje u životu donosimo. Mnoga, kasnija istraživanja su to potvrdila.
To dete smo mi kada smo bili mali, dete koje nikada nije odraslo. To dete čuva sva proživljena osećanja, traumatična i radosna. Ono čuva sećanja iz vremena kada smo bili bezpomoćni i zavisni od naših roditelja (staratelja). To dete je upijalo sve što se oko njega događa! Sva ta proživljena iskustva imaju ogromnu moć i uticaj na naše odnose i odluke u odraslom dobu.
U srećnim porodicama deca se osećaju bezbedno, sve njihove potrebe za igrom, slobodom, kreativnošću, ljubavlju, su zadovoljene. Ali, kada njegove potrebe nisu zadovoljene ono postaje uplašeno, nesrećno i nesigurno, doživljavajući ovaj svet kao neprijateljsko mesto opasno po život.
Roditelji mogu povrediti svoju decu rečima, postupcima, činjenjem ali i nečinjenjem. Eevo samo nekoliko primera:
- Kruta pravila koja guše spontanost.
- Sputavanje deteta da izrazi svoje mišljenje (“Ćuti kad stariji govore”).
- Previše obaveza koje mu oduzimaju vreme za igru i zabavu.
- Kada dete pokaže ljutnju ili se inati biva fizički kažnjeno (batine).
- Nema poljubaca, zagrljaja ni nežnosti jer su roditelji stalno zauzeti i umorni, ili ne znaju to da čine.
- Ne pružaju zaštitu detetu kada se ono oseća ugroženo…
Povređena deca izrastaju u povređene odrasle osobe.
Kako povređujemo (svoju) decu?
Deca žude i zaslužuju da se njihove potrebe zadovolje i da se osećaju bezbedno i voljeno. Postoje razne vrste trauma koje deca trpe zbog ponašanja svojih roditelja (staratelja) koje kasnije uzrokuju unutrašnje povrede odrasle osobe.
Fizičko zlostavljanje
Ovaj vid povrede uključuje namerno nanošenje povreda kroz fizičko zlostavljanje deteta. Deklarativno, fizička sigurnost i hrana su osnovne ljudske potrebe koje treba obezbediti detetu bezplatno, od strane roditelja (staratelja). Nažalost, ako pogledamo svet oko sebe videćemo da mnogi (pojedinci i sistem) nehaju za ljudskost. Fizičko nasilje ne podrazumeva samo nebrigu o ishrane i mestu gde dete biva već uključuje i druge oblike zlostavljanja, na primer, seksualno zlostavljanje.
Pojavni oblici (posledice) ove vrste zanemarivanja su poražavajući:
- nisko samopoštovanje,
- poremećaji u ishrani,
- samopovređivanje,
- nasilničko ponašanje,
- seksualna disfunkcija…
Psihičko/emocionalno zanemarivanje
Ovaj oblik nasilja podrazumeva neprestano neprijateljsko i/ili indiferentno ponašanje roditelja i drugih koji nastupaju sa pozicije moći. Takvo ponašanje može navesti dete na zaključak da je:
- bezvredno,
- nevoljeno,
- neadekvatno.
Takvo razmišljanje narušava detetovu emocionalnu stabilnost i psihološki kapacitet, te kratkoročno i/ili dugoročno negativno utiče na njegov razvoj i dobrobit. Ova vrsta zlostavljanja (sem u upadljivim slučajevima) je suptilna i teže prepoznatljiva na prvi pogled. Najčešće se i ne doživljava kao problem.
Posledice (strašne) se manifestuju kasnije u odraslom dobu kroz:
- hroničnu anksioznost,
- depresivnost,
- potiskivanje emocija,
- ogorčenost,
- nisko samopoštovanje,
- izbegavanje emocionalne bliskosti ili intimnosti (teški partnerski odnosi),
- usamljenost,
- zloupotreba alkohola ili droga,
- prekomerna težina…
Oblici emocionalnog zlostavljanja:
1. Odbacivanje
Radi se o obliku ponašanja roditela koji, namerno ili nesvesno, detetu šalju poruku da nije vredno:
- stalno kritikovanje: Koliko puta još treba da ti ponovim? Da li ćeš ti ikada, bilo šta uraditi kako treba? Dozovi se pameti!,
- vikanje na dete ili psovanje deteta,
- stalno ponižavanje deteta kroz šalu,
- napuštanje deteta…
2. Ignorisanje deteta (kao da ne postoji)
Takvi roditelji ne mogu da se povežu sa detetom ili mu ne obezbeđuju adekvatnu negu i brigu, uskraćuju mu ljubav ili čak uopšte ne primećuju detetovo prisustvo. Mnogo puta takvi roditelji su samo fizički prisutni:
- ne odgovaraju na detetov osmeh, pruženu ručicu, gugutanje, pitanja,
- ne obraćaju pažnju na značajne događaje u detetovom životu (rođendan i sl.)
- ne uključuju dete u dnevne porodične aktivnosti…
3. Zastrašivanje deteta
To podrazumeva kritikovanje i kažnjavanje deteta vikanjem i fizičkim kažnjavanjem:
- oscilacije u ponašanju (razjareni bes pa preterano iskazivanje nežnosti),
- pretnje napuštanjem,
- pretnja uništavanjem omiljene igračke ili oduzimanjem ljubimca…
4. Izolacija deteta
To znači da rodeitelji onemogućavaju detetu da kontaktira sa ostalim članovima porodice i vršnjacima, prisiljavaju ga da svo vreme provodi u svojoj sobi, isključuju ga iz porodičnih aktivnosti:
- ostavljaju deteta bez nadzora dug vremenski period, čak i kada je reč o malom detetu,
- insistiraju da dete izgleda i ponaša se drukčije od vršnjaka (odeća, frizura, igračke, a pritom razlozi nisu finansijske prirode),
- zabrana kontakata sa drugom decom…
5. Iskorištavanje deteta
Ova, takođe nečasna radnja, podrazumeva manipulisanje detetom u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba, ne vodeći pritom računa o detetovim potrebama, osećanjima i interesima. Zlostavljačko ponašanje je davanje zaduženja koja prevazilaze detetov uzrast ili korišćenje deteta kao izvora zarade:
- očekivanje da bebe i mala deca ne plaču,
- okrivljavanje deteta za loše ponašanje braće ili sestara,
- zaduženja neprimerena uzrastu deteta,
- seksualno iskorišćavanje dece…
Mi smo pod kontrolom ovog (nesrećnog) deteta, a da najčešće, toga nismo svesni. Unutrašnje dete je FILTER kroz koji, kao odrasla osoba, propuštamo sve svoje odluke. Ovi izgubljeni i usamljeni delovi nas samih – uplašeni, nesigurni, uznemireni – mogu da nam zagorčaju život.
Međutim, mi nismo bezpomoćni. Možemo se povezati sa našim Unutrašnjim detetom i isceliti ga, bez obzira na to koliko duboko je povređeno i koliko duboko je sakriveno.
Pogledaj u oči zaboravljenog deteta
Da bi započeli proces isceljenja neophodno je da prestanemo da bežimo. Ranjeno dete u nama traži brigu i ljubav, a mi radimo suprotno. Bežimo jer se plašimo patnje. Čak i ako imamo vremena, ne okrećemo se ka sebi. već stalno tražimo zabavu, nešto što će odvući našu pažnju od onoga što ne želimo da vidimo – gledamo televizijske programe ili filmove, koristimo alkohol ili drogu –bežimo jer ne želimo da iskusimo tu patnju ponovo.
Ranjeno dete je tamo, a mi ni ne znamo da je tamo. Ta nesposobnost da ga vidimo je neka vrsta neznanja. Neznanje je u svakoj ćeliji našeg tela i naše svesti. To neznanje nas sprečava da vidimo stvarnost; gura nas na gluposti zbog kojih još više patimo ponovo ranjavajući već ranjeno dete.
Međutim, mi u sebi nosimo neverovatnu moć koju možemo zamisliti (figurativno) kao laserski snop svetlost koji možemo usmeriti bilo kada na bilo šta. To je naše najsnažnije oruđe – svesnost. Mi odlučujemo kuda ćemo usmeriti “snop svetlosti”, čemu ćemo pokloniti svoju pažnju. Kada odlučimo da se suočimo sa svojim traumama i kada snop osvetli naše uplašeno dete (našu patnju), znaćemo šta vidimo. Bićemo SVESNI da gledamo svoju patnju direktno u oči.
To je trenutak kad bežanje prestaje, trenutak kada PRIMEĆUJEMO svoje nesrećno dete, trenutak kad nas preuzima veliko saosećanje prema tom detetu. S ljubavlju ga gledamo u oči. Naravno, to je početak procesa. Ako nastavimo da primećujemo i svesno usmeravamo svoju pažnju na negativna osećanja koja su zarobila taj deo nas, i suočimo se sa njima, isceljenje će doći mnogo brže.
Ta energija svesnosti će nas zagrliti i izlečiti, izlečiće ranjeno dete u nama.
Pažljivo slušaj odgovore
Kada smo učinili prvi korak i primetili svoje Unutrašnje dete, onda je vreme da ga ČUJEMO. Ako smo pažljivi, možda prvi put u životu, posle više decenija, čujemo plač tog deteta i prvi put postanemo svesni njegovog glasa koji zove upomoć. Umesto stare, “dobre” prakse da se okrenemo i pobegnemo, pogledajmo to uplakano dete i zagrlimo ga.
U tom trenutku možemo direktno razgovarati sa detetom, jezikom ljubavi govoreći:(ovde koristim ženski rod, a vi, dragi muškarci govorite u svom rodu, muškom):
- “U prošlosti sam te ostavila samu. Otišla sam od tebe. Sada mi je veoma žao. Dolazim da te zagrlim.”
Možemo reći:
- “Malena moja, tu sam za tebe. Ne plaši se. Od sada ja ću brinuti o tebi. Sada znam da si mnogo patila. Zapostavila sam te, a sada znam kako da ti se vratim.”
Ako osetimo potrebu da zaplačemo zajedno sa tim deteto, prepustimo se emociji. Zaplačimo. Kad god je potrebno, možemo sedeti i disati sa detetom, razgovarati sa njim.
Razgovor nije za jednokratnu upotrebu. Treba ga ponavljati često, posebno u početku. Što češće usmeravajmo našu svesnost na uplakano dete, sve dok razgovor sa našim Unutrašnjim deteton ne postane uobičajena praksa. Obraćaj pažnju na svoje Unutrašnje dete!
Nežno grleći dete, reci mu da ga više nikada nećeš izneveriti ili ostaviti bez zaštite. Tako dugo je bilo napušteno i samo, Zbog toga ovu praksu treba odmah započeti. Ako ne sada, onda kada? (evo još jedne metodu komunikacije “Unutrašnje dete, hoʻoponopono mrditacija”).
Dakle, što češće usmeravaj svoju pažnju na svoje Unutrašnje dete, što češće razgovaraj sa njim. Možeš ga pozvati da zajedno idete u trgovinu, gledate izlazak sunca, šetate po prirodi, a možeš ga povesti sa sobom i na posao.
Ukoliko svakodnevno budemo svesno obraćali pažnju na dete u nama, naš odnos će brzo napredovati od prvih reči, suza i pogleda do dubljih uvida i značajnih transformacija, sve do konačnog isceljenja našeg Unutrašnjeg deteta.
Kada se iscelimo, naši odnosi sa drugim ljudima postaće mnogo lakši. U nama će biti više mira i više ljubavi. Kada, ako ne sada?
Zabavi se i uživaj!