Anatomija ljudskog straha

Strah je univerzalano ljudsko iskustvo koje izaziva strahopoštovanje i užas. Moćna enegija koja nas sputava da postanemo osoba kakva želimo da budemo i da radimo i iskusimo sve stvari koje želimo u životu.

Hrani našu anksioznost, podiže otkucaje srca i pokreće instinkt za preživljavanjem. 

Ali čega se zapravo plašimo i zašto? Iz čega je sačinjen strah kada ima takvu moć nad nama?

Istražujući anatomiju straha, odgonetajući gradivne elenente koji ga čine, mi zalazimo u mračne oblasti uma, otkrivajući da je strah zapravo samo iluzija, da je ništa drugo do lažni dokaz koji se čini stvarnim. Više o tome u tekstu koji sledi.

Iluzija kojoj smo udahnuli život

Mala tamna ljudska figura stoji ispred velikog ljudskog oka okruzensivim energijom i plamičcima varte

Teško je nabrojati sve strahove koji opsedaju ljude. Najprisutniji je svakako strah od smrti; druga strana tog straha je strah od Života. Zatim, plašimo se uspeha/neuspeha, javnog nastupa, gubitka posla, samoće, prevare, izdaje, mraka, bola, rata, autoriteta… Spisak je dugačak.

Dakle, strah je tu, svakodnevno prisutan u našim životima, nekada blag a nekada tako snažan da ohromi naš život, razboli nas ili čak ubije.

Posmatrajući sopstveni život, i živote ljudi širom sveta, kroz događaje, novinske i TV izveštaje, reklo bi se da strah gospodari ovim svetom. Kako nas vlade, režimi drže u strahu pročitaj u tekstu “Strah i kako ga kontrolisati?

Pa, kakva je to sila koja je sposobna da orobi ovaj svet? Da bi odgonetnuli ovaj fenomen ključna su dva pitanja:

  • Šta je strah?
  • Da li postoji mnogo strahova ili postoji samo jedan strah koji se grana u mnogo pravaca?

Igra senki                       

Tamna ljudska senka na pustoj zemlji

Čak i površnim pogledom na strah brzo ćemo ustanoviti da nije stvaran, u smislu da ga ne možemo videti ili dodirnuti. Nije fizički opipljiv niti je napravljen od bilo čega materijalnog

Da bi lakše razumeli zašto je strah iluzija uporedimo ga sa senkama u fizičkom svetu. 

Kada pokušamo da dodirnemo senku, bilo čega, dovoljno je da ispružimo ruku i dodirnemo je. Ali ako pažljivije pogledamo mi ne dodireujemo senku već površinu na kojoj se senka nalazi, na primer zid. Ukoliko nestane svetlost koja pada na objekat, čiju senku vidimo, ili ako objekat uklonimo, nestaje i senka; zid i dalje postoji i možemo ga dodirnuti, samo senke nema.

Dakle, senka ne postoji kao nešto samostalno, nešto što ima sopstvenu strukturu i osobine, u stvari, uopšte ne postoji. Da bi se pojavila neophodna je svetlost i objekat koji ta svelost osvetljava.

  • Strah, poput senke, ne postoji sam po sebi.
  • Strah je takođe senka, ali našeg unutrašnjeg sveta.
  • Strah, poput senke, postoji samo u odnosu na nešto drugo

Strah jeste samo zamišljen misaoni proces koji pokreće reakciju borbe ili bekstva, ali izaziva stvarne fiziološke, psihološke i emocionalne posledice, zbog izazvanog odgovora na stres.  

Iako u stvarnosti ne postoji, za nas je vrlo stvaran iz jednog jedinog razloga, jer naš uma kaže da postoji, i ne samo to, naš um ga obično zatvara u okvire naše zone udobnosti veći deo našeg života, ako se ne oslobodimo. 

Nesposoban da se suoči sa izazovom (strahom), um traži izlaz u bekstvu od straha. Povlači se, izoluje se, traži pomoć gradećii zid oko sebe kroz laži, kroz svaki oblik aktivnosti, sve, samo ne suočavanja sa strahom.

Um koji živi u strahu je mrtav um; to je um koji ne može da gleda, vidi, čuje – ni jasno, ni direktno

Strah možemo zavarati na dan ili godinu, ali on je uvek tu, svuda ide sa nama, ne možemo od njega pobeći. Možemo skrenuti pogled sa njega, ali on je tu, sa svim svojim razornim posledicama.

  • Potiskivanje straha je kratkoročno rešenje za dugoročne probleme.

Da li postoji više strahova ili je strah jedan? 

Covek u plavom odelu rasirenih ruku drzi razvejan koren drveta

Opusti se i izdvoj malo vremena da razmisliš o svojim strahovima. Izdvoji dva-tri straha i upitaj se, ako se strah ostavri,-“Šta onda?” 

Recimo da se bojiš bankrota. Ako bankrotiram, šta će onda biti?”

  • Onda ću morati da se oslonim na druge ljude, na njihov novac. “Šta onda?”
  • Onda ću morati da se preselim kod roditelja.
  • Onda ću postati bezkućnik.
  • Onda ću umreti star i švorc. 

Šta je zajedničko ovom, i većini drugih strahovima? Pa, PRETPOSTAVKA, pretpostavka da će biti ovako, a onda ovako… Pretpostavka podrazumeva i našu NE-MOĆ u odnosu na opasnost koja nam, prema našim pretpostavkama, preti. 

Gledano iz ove perspektive strahovi nastaju iz pretpostavki, što bi značilo da je koren svih strahova isti – pretpostavka, ideja a ne realnost. Površinski gledano, to je tačno. Međutim, da bi razumeli odakle strah istinski dolazi, gde je pravi koren njegovog nastanka, moramo pogledati malo dublje. Više o tome u nastavku teksta.

  • Ako um može da razume koren straha, onda grane, različiti aspekti straha, nemaju nikakvog značenja, one uvenu. 

To znači da postoji centralni strah, poput ukorenjenog drveta sa mnogo grana, koji ima sposobnost da se razgrana odnosno ispolji u različitim oblicima. Strah je strah, samo jedan. Ako drvetu iščupamo koren grane će početi same da venu, ako strahu oduzmemo moć i on će, zajedno sa svim “granama”, “uvenuti”.

TI si tvoj strah

Uska figura coveka koji stoji na drvenom podu okruzen profilom glave bele boje koji se širi u četiri veća profila

Ako pogledamo malo dublje u anatomiju straha, primetićemo da postoji neko ko posmatra taj strah, a to je posmatrač, onaj koji govori “Plašim se”. Taj posmatrač (onaj ko se plaši) je deo bankrota, deo usamljenosti ili bilo kog drugog straha. Tačnije, on je taj bankrot, ta usamljenost, taj neuspeh… taj strah.

  • To znači da je posmatrač posmatrano.

Zbog toga je svaki pokušaj bežanja i potiskivanja, uzaludan i nemoguć.

Zbog toga ne pomažu lekovi, molitva, izolacija; izbegavanje šume u strahu da ne susretnemo zmiju je bezsmislneno, jer strah ne “stanuje” ni u šumi ni u zmiji. 

  • Strah je u posmatraču, a posmatrač, TO SI TI (tvoje JA). 
  • Tvoje JA se poistovetilo sa slikom koju je projektovalo.
  • Ti si taj strah. 

Kada um beži, kroz reči ili kroz bilo koju aktivnost, to znači da postoji strah, na jednoj strani, i postojim JA, na drugoj strani; postoji granica koja nas razdvaja.

  • Kada bežim, ja govorim “Plašim se”.
  • Kada strah pogledam direktno u oči, suočim se sa njim, ja govorim: “Ne plašim se”.
  • Ako se ne plašim znači da nema straha, nema odvojenosti, ostajem samo JA. 

Kada postanemo toga svesni postaje nam jasno zašto je tako važno suočiti se sa svojim strahovima, umesto da bežimo od njih. Shvatamo da bez suočavanja nema isceljenja

Dakle, da bismo se iscelili, moramo se  suočiti sa strahom i moramo ga razumeti.

To je važno jer ćemo uvideti da kroz jedan strah, posmatrajući ga u smislu da je posmatrač posmatrani, otkrivamo pravi koren svakog straha.

Suočavanje sa strahom

Tamna figura čudovista okruzenog leptirima i belom svetloscu gleda u malu figuru coveka ispred sebe

Strah je privid koji izgleda preteće i zastrašujuće dok se ne suočimo sa njim. 

Suočavanje sa strahom je ključni korak ka oslobađanju našeg pravog potencijala, put ličnog rasta i naše spremnosti da izazovemo sebe da izađemo iz zone udobnosti.

Razumevanje je put od straha do slobode, od anksioznosti do opuštenosti, od otpora do protoka.

Da bi razumeli svoj strah moramo istražiti svoja OSEĆANJA; strah ne možemo dodirnuti ili čuti, jer sam po sebi ne postoji, ali ga možemo osetiti; to je jedino što možemo.

Odvojimo trenutak (što češće) i obratimo pažnju na svoja osećanja pre nego što postanemo naša osećanja.

U svetu neprekidne akcije i reakcije, korišćenje tog trenutka je često najteži, ali i najvažniji korak koji možemo da preduzmemo.

Baveći se svojim osećanjima otkrivaćemo i dublje slojeve straha u kojima leži ono što zaista treba isceliti.

Recimo da se plašimo zatvorenog prostora. To je samo površina. Ako istražimo dublje možemo otkriti njegovo poreklo i njegov uticaj na nas. Možemo otkriti da trenutno živimo život u kome se osećamo zarobljeno, sputano, “ne možemo da dišemo”, ne možemo da se izrazimo.

To je pravi put ka isceljenju. Kada shvatimo i počnemo da menjamo okolnosti iz kojih je strah iznikao, taj “monstrum” se može iskazati kao naš najbolji prijatelj, što on u stvari i jeste. Otkriva nam, možda ne baš na prijatan način, koji su naši istinski izazovi, koje su prave prepreke do boljeg života.

Tek kada razumemo strah, onda možemo koristiti alate i tehnike koji nam pomažu da postanemo prisutniji i opušteniji, i pmažu nam da izađemo iz svog uma. 

Isceljenje može da potraje, ali ako dubinski i istinski razumemo svoj strah on može u trenutku da nestane.

Suočavanje sa strahom je jedini put isceljenja. Krenimo na taj put!

Zabavi se i uživaj!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *