Ho’oponopono od drevnih do modernih vremena

Kada govorimo o Ho’oponopono tehnic, danas prilično poznatoj u svetu, mi u stvari govorimo o modernoj verziji starodavne, hvajske metode Pomirenja.

Originalna i tradiicionalna metoda koja je izazove rešavala unutar porodice prerasla je u individualnu metodu koja podrazumeva da izazove rešavamo sami, unutar sebe. Kako je do toga došlo pročitaj u teksu koji sledi.

Tradicionalni ritual Pomirenja  

Drevni Havajčani su verovali da svet počiva na svetim zakonima harmonije. Kada ih osoba prekrši stvara nesklad u svom srcu i svetu oko sebe. Negativne posledice pogađaju sve ljude oko te osobe – porodicu i čitavo pleme. Kada su dve osobe u sporu, smatrali su da i osoba koja je napadnuta snosi odgovornost za nastanak spora. 

Starodavni Hoʻoponopono predstavljao je porodično okupljanje u kom su se narušeni međuljudski odnosi ponovo obnavljali pomoću molitve, razgovora, priznavanja krivice, kajanja i međusobnog praštanja. 

Prve pisane zapise o ovoj tradiciji ostavila je poznata havajska naučnica Meri Kaven Pukui (Mary Kawena Pukui, 1895-1986) koja je inače proglašena za “Živo blago Havaja”. U knjizi “Pogledaj izvor” (dva toma), ona je prva opširno zapisala i opisala svoja iskustva i zapažanja koja je od detinjstva imala sa hoʻoponopono tehnikom, a koju je naučila od svoga dede. Njeni zapisi o običajima predaka su od  izuzetnog značaja jer su se do tada sva znanje prenosila usmeno, s kolena na koleno.

Proces isceljenja narušenih porodičnih odnosa

Ritual je podrazumevao okupljanje svih članova porodice, pa i daljih rođaka, kako bi se narušeni porodični odnosi ponovo doveli u red. Ispravljanje neprimerenog ponašanje, obnavljanje dobrih odnosa među članovima porodice i očuvanje istih, započinjalo je molitvom.

Nakon molitve, prvi zadatak je bio otkrivanje i formulisanje  problema. Posle toga započinjao je razgovor o učinjenim prestupima. Iscelitelj je imao veliku odgovornost jer je trebalo sve članove uvesti u situaciju na način da se niko ne uvredi.

Očekivalo se da članovi porodice sa ozbiljnošću rade na problemu i da se pritom ne zadržavaju na greškama. Iskrenost je osnovni preduslov za ovu tehniku.

Ovo duhovno čišćenje najčešće su vodili najstariji članovi porodice. Oproštaj bi se molio od bogova ili od osobe sa kojom je povređena osoba bila u svađi.

Bilo je uobičajeno da član porodice koji vodi diskusiju može i da je zaustavi. Ukoliko bi došlo do svađe ili neprijatnih situacija, diskusija bi se prekidala da bi se napravio predah kako bi svako dobio priliku za razmišljanje o emocionalnim zapletima i počinjenim povredama.  

To su bili minuti ćutanja. Pri tome uvažavana su osećanja svakog učesnika rituala ponaosob. 

Potom bi sledilo priznavanje onoga što su uradili pogrešno, izvinjenje i dobijanje oproštaja. Smatralo se da to utiče na “odvezivanje negativnih čvorova”, što omogućava učesnicima da obnove harmoničan odnos.

U slučaju da porodica nije uspela da otkloni problem, obraćali su se nepristrasnoj, stručnoj, uvaženoj osobi koja je podsticala dogovor ali nije zauzimala stranu. U tom slučaju proces se odvijao uz podršku jednog ili jedne kahuna pule (sveštenik koji isceljuje molitvom) ili kahuna la’au lapa’au (travar), koji su izvodili ritual pomirenja i isceljenja.

Kahuna bi pokušao da otkrije gde je skrivena ogorčenost unutar porodice. Ako je postojao problem sa članom iz neke druge porodce obe porodice bile su zamoljene da prisustvuju ritualu.

Kahuna bi započinjao ritual tražeći od osobe koja je ljuta da mirno objasni prema kome oseća ogorčenost i zašto. Zatim bi ga zamolili da oprosti. On bi rekao ovako:

• “Ako sam ja, bilo ko od članova moje porodice ili predaka učinio bilo kakvu štetu tebi, bilo kome od članova tvoje porodice ili predaka, molim te da mi oprostiš i oprostiš nama.
• U ime moje porodice i predaka i u svoje ime opraštam ti.
• I opraštam celoj tvojoj porodici i tvojim precima.”

Svaka prisutna osoba bi odgovorila: „Opraštam ti. Molim te da mi oprostiš.”

Tada bi druga osoba, na koju je uvreda bila usmerena, bila sledeća koja bi izvršila ritual opraštanja. Ovo bi se ponavljalo sve dok svaka osoba nije imala priliku da izvede svoj ritual.

Izvinjenju je trebalo verovati i prihvatiti ga. Ako je bilo potrebno, bilo je dozvoljeno da se uzme vreme za razmišljanje. Verovalo se da su Bog ili preci prisutni (jer su na početku bili prizvani) i da će da kazne neiskreno izvinjenje ili neprihvaćen oproštaj.

Ukoliko se pokaže da iza oproštene povrede stoji neka druga povreda, proces se ponavlja sve dok se sva ljutnja ne otkloni. “Svako oslobađa svakoga”. Svi prisutni se oslobađaju od problema. 

Događaj se završavao svečanim slavljem nazvanim pani (završetak, vrata). 

Cilj rituala bio je da svi prisutni napuste skup lakšeg srca i neopterećene svesti, i da od tada žive srećnije.

Snaga ovog rutuala je u spremnost (sevakog) čoveka da oprosti, bez obzira šta to može značiti za njega.

Po predanjima, pretpostavlja se da je hoʻoponopono, na samom početku, pre nego što je postao tehnika i dobio to ime, bio proces koji je kahuna koristio za manifestovanje stvari u svakodnevnom životu: trenutno isceljenje, promena vremena, povećana proizvodnja hrane itd. U suštini, proces je uključivao postojanje vrlo jasne ideje o željenom ishodu koja se zatim prepuštala nevidljivoj sili da je manifestuje. Taj ritual je vrlo sličan procesu koji mi danas zovemo Zakon privlačenja.

Odgovor na pojavu bolesti

Da b se sprečila erupcija problema koji se naslućivao neke porodice su se sastajale dnevno ili sedmično. Druge porodice su se sastajale kada bi se neko razboleo. Polazili su od toga da bolesti nastaju usled krišenja duhovnih zakona odnosno zbog stresa, osećaja krivice, međusobnog optuživanja, nedostatka praštanja…

Verovali su da se bolest ne može prekinuti niti isceliti dok se bolesnik ne iskupi za svoj prekršaj. Proces iskupljenja se često odvijao uz pomoć molitve iscelitelja ili sveštenika travara. Praštanje se tražilo od bogova ili od osobe sa kojom je osoba bila u sporu.

• Havajčani su verovali da ogorčenost i nespremnost da se oprosti čine čoveka bolesnim.
• Onaj ko se razboleo nije nužno bio onaj sa najviše mržnje.
• Kada se dete fizički razboli, porodica je to shvatala kao znak da neko u porodici nosi u sebi bes ili mržnju.
• Kada se neko od dece u porodici razboli roditeljima je postavljano pitanje “Šta si to učinio?”. 

Verovali su da iscjeljenje može doći samo uz oproštaj cele porodice.

Moderna verzija 

Tradicionalni ritual Pomirenja, koji se prenosio iz generacije u generaciju, bio je veoma ukorenjen u tradiciju havajskog naroda.

• Međutim, kada su misionari stigli na prelepa havjska ostva (prva polovina XIX veka) i osvojili vlast, ustanovili su da je tradicionalni ritual pretnja hrišćanskoj veri (protestanti, katolici), pa je bio zabranjen.

Ho`oponopono je u svom najčistijem obliku morao u „ilegalu“. Havajčanima je bilo zabranjeno da praktikuju bilo koju od svojih praksi isceljenja ili izgradnje zajednice, a veliki deo mudrosti u ovim drevnim praksama je kao rezultat toga izgubljen ili skriven. Praksa je preživela do današnjih dana ali je pretrpela značajne promene.

Oživljavanje metode započelo je s Morrom N. Simealom (1913-1992)  i njenim delom “12 koraka Hoʻoponopona”. Kao iscjelitelj i jedna od poslednjih, ako ne i poslednja kahuna, počela je 1976. da tradicionalni ho’oponopono prilagođava društvenoj realnosti tog vremena. 

Na njenu verziju ove stare tradicije uticala su njena filozofska proučavanja drugih drevnih kultura kao i njeno hrišćansko obrazovanje. Simealoma je bila domorodačka kahuna, međutim bila pokatoličena i u tom duhu odgajana, 

Ona probleme opisuje kao rezultat negativne karme ili “da na sebi samima moramo da osetimo ono što smo drugima činili”. Svako neprimereno ponašanje sačuvano je u našem sećanju i reflektuje se na sva prisutna bića i predmete. 

Tajanstveni doktor i “čudna” isceljenja

Inspirisan svojom učiteljicom M.Simealom, dr Ihaleakale Hu Len (Hew Len) razvio je novi pristup. Nasuprot njenom učenju smatrao je da se glavni cilj ho’oponopona sastoji u tome “da dovede čoveka u takozvano nulto stanje gde poseduje bezgranične mogućnosti, bez sećanja, bez identiteta”.

Nova praksa podrazumevala je da osobi koja se bavi ovom tehnikom nije potrebna pomoć spolja (za razliku od tradicionalnog porodicnog rituala). Tako je Ho’oponopono tehnika prešla od porodične na unutrašnju praksu pojedinca. 

Šira javnost, pre svega zapadna, čula je za dr Lena zahvaljujući Džoe Vitalu (Joe Vitalle) koji se zaintresovao za priču koju je čuo od prijatelja – o neobičnom doktoru koji na “čudan” način isceljuje pacijente.

Priča je govorila o psihologu koji je radio u havajskoj psihijatrijskoj ustanovi čiji su pacijenti bili kriminalci, počinioci najtežih krivičnih dela, koji su takođe imali ozbiljne problema sa mentalnim zdravljem. 

Psiholozi su posle mesec dana rada napuštali bolnicu a većina osoblja je bila na čestim bolovanjima, da bi na kraju i sami otišli. Zaposleni su strahovali od napada pacijenata. Stanje na odeljenju bilo je u najmanju ruku zabrinjavajuće. 

Posle samo nekoliko meseci od dolaska novog psihologa dr. Hu Lena u bolnicu, najtežim pacijentima koji su bili u lancima, dozvoljeno je da slobodno hodaju a drugima, koji su bili pod teškim sedativima, smanjena je doza lekova. Neki od pacijenata za koje se mislilo da nikada neće biti pušteni bili su oslobođeni! Pored toga i osoblje je počelo da uživa u radu na odeljenju tako da su se odstustva i bolovanja smanjila. 

Tehnika kojom je doktor lečio pacijente, bila je najblaže rečeno, neobična.

• Doktor nikada nije video nijednog od svojih pacijenata licem u lice ali je svaki dan čitao njihove dosijee i gledao njihove fotografije, dok je iznova i iznova ponavljao “tajanstvenu” formulu.

Tajanstvena formula su bile četiri rečenice havajskog Ho’oponopona:

• “Žao mi je”,
• “Molim te oprosti mi”,
• “Hvala ti”,
• “Volim te”.

Nakon nešto više od tri godine 28 od 30 pacijenata se potpuno oporavilo i ustanova je zatvorena (neizlečeni su bili novi pacijenti). 

Kada je gledao dosijee pacijenata dr. Len nije se bavio određenom osobom; on se bavio emocijama i stavovima koje je on pritom doživljavao (odbojnost, strah, predrasude) – vezano uz mentalne bolesnike.

Dr Len je tvrdio da je radio samo na sebi, na sopstvenom pročišćenju, preuzimajući 100 odsto odgovornosti za postojanje zatvorenika unutar njegovog života i njegove svesti. Pokajanjem je očistio “programe” u svojoj podsvesti koji su bili odgovorni za pojavljivanje pacijenata u njegovom životu.

Zabavi se i uživaj!