Da bismo bliže prišli sebi, nužno je da se suočimo sa pitanjem Ko sam ja? Ovo pitanje moglo bi se formulisati i kao pitanje smisla našeg postojanje ovde na Zemlji.
Međutim, u tekstu koji sledi nećemo dublje ulaziti u temu (biće više posebnih tekstova o ovoj temi), već će biti opisan jedan san koji može biti podsticaj za razmišljanje i istraživanje.
Neobičan san
Čitajući knjigu “Drvo života” Arkadija Petrova, učinilo mi se da bi bilo zanimljivo da sa Tobom podelim nekoliko misli iz ove knjige i priču o neobičnom snu koji je autor doživeo.
Petrov kaže – Bog postoji u svakom čoveku, kao što svaki čovek postoji u Bogu.
Kada to shvati čovek postaje sposoban da vidi Svet svuda i svugde, jer Svet je telo Očevo.
Prolazeći put spoznaje mi aktiviramo u sebi i Božanske sposobnosti. Ali između onoga što vidimo i čujemo, i onoga što saznamo – može da prođe mnogo vremena.
Uz ove misli, evo i jenog sna koji Petrov opisuje u knjizi, a koji, bar po mom mišljenju, može da bude inspirativan. Autor koristi reč Bog, mada mnogi više vole da koriste izraze: Stvoritelj, Tvorac, Stvoritelj svega što jeste. Ti prilagodi sebi.
Susret u pustinji
“Bio sam dete i imao sam san. Veoma neobičan san, kada kao da padaš u drugu realnost i ne samo da je pratiš, nego i učestvuješ u njoj. I sve u njoj, u toj novoj realnosti, nije kao slika na ekranu, već kao novi svet u kome ti vidiš, čuješ, osećaš, proživljavaš.
Našao sam se u ogromnoj pustinji. Ali pod nogama nije bio pesak nego kamene ploče. One kao da su bile napukle, ali pukotine između njih nisu sprečavale kretanje. I bile su veoma ravne, pljosnate, i gubile su se bukvalno u bezkraju, na sve strane. Bezkrajna pustinja u kojoj ne sija Sunce, ali je svetlo. I u njenom centru – beli kamen nalik na mermer. A na tom kamenu sedi čovek s tamnim ogrtačem i kapuljačom na glavi. i ja čujem u sebi, ne glas, nego pomisao: to je Bog.
U to vreme ja sam bio veoma aktivan mali ateista. Čak sam i mamu nagovarao da ne ide u crkvu, zato što su naučnici i teleskopi već istražili Kosmos i nikakve anđele i arhanđele tamo nisu pronašli. To jest, ja sam je pritiskao naukom, a ona me je gledala nežnim i tužnim pogledom i nije protivrečila, iako se nije saglašavala.
Vidim čoveka na kamenu usred pustinje, znam da je to Bog. Nikakvu sumnju i zbunjenost povodom toga ne osećam, već idem direktno prema njemu. Ali evo šta je čudno: činim korak, dva, mnogo novih koraka, a on se ne pibližava nego je još udaljeniji. Počinjem da bivam očajan, izmučen paradoksom ovog prostranstva, i odjednom se sve u trenutku menja, ja stojim neposredno kraj Boga, ali iza njegovih leđa.
Želim da budem pred njim, da mu vidim lice – ali ne uspevam. Činim korak, dva, da bih zaobišao kamen. A Bog, koji sedi na tom kamenu, na neobjašnjiv način se premešta i ja ponovo, kao Mojsije na Gori Sinajskoj, vidim njegova leđa. Pritom osećam da se on namerno ne okreće, kao da se igra sa mnom, kao da me začikava.
Najzad je Bog prestao da se okreće na kamenu. Stojim direktno pred njim. Njegova glava je opuštena, a kapuljača navučena na lice ne omogućava da se vidi njegovo lice. Šta da radim? Da li svojom rukom da podignem kapuljaču da bih video lice Boga?
Zastao sam, sav izgubljen i u očekivanju, razumevajući da je veoma važno, našavši u toj pustinji centralni kamen, došavši do njega i do Boga, koji je na njemu kao osovina sveobuhvatnog sveta – da vidim lice Onoga koji je stvorio svet i predstavlja njegov Izvor, nepokolebljiv osnov.
I kao da je čuo moje misli, Bog je počeo lagano da pridiže glavu i ja sam video samoga sebe. To sam stvarno bio ja, ali već odrastao koji se osmehuje sebi malenom. Bog i ja, koji sam takođe Bog, makar da sam malo zrno u poređenju sa njim.
Sa njim – znači sa kim? Pa to sam opet ja, ali u nekoj dalekoj, već ostvarenoj, ali još ne došavšom budućnošću. Mali ateist, koji je u sebi, kao i drugi, čuvao seme budućeg duhovnog sveta, koji je nagovarao mamu da ne ide u crkvu, i koji je tražio put ka Bogu u sebi. To je kao dvoje u jednom, različiti ali ujedinjeni.
Jedno sa Bogom
Znači kada usmeravaš svoj duhovni pogled u sebe, to je kao da ulaziš u zrnce i odjednom vidiš ceo svet. Zato što se on, tako ogroman, smanjuje u prvobitno malo, gotovo apstraktno shvatanje duše svakog čoveka. I samo postavši veoma malo ti možeš da vidiš onog Velikog koji je stvorio svet, ali koji nikad nad njim nije trijumfovao.
Dve su duše u čoveku – prirodna i Božanska. I ceo naš put spoznaje u tom bezkrajnom prostranstvu, gde je najviša duša u dubini naše suštine, u izvoru svesti – to je odraz Boga u nama, u svesti, u senzibilnoj percepciji događaja života…
Navikli smo da živimo u svetu koji je definisan samo fizičkim parametrima trodimenzionalnosti. Ali postoji još i svet unutrašnji. On je višeslojan, razgranat. I u njemu ima mnogo prostora i mnogo dimenzija. Postoje prostori harmonije, postoje prostori stvaranja, postoje prostori ljubavi.
To su duhovna prostranstva. Ona se ne mogu premeriti običnim merama, opipati, izmeriti, ali zbog toga ona nisu ništa manje realna. I ona, naravno, utiču na naš život. Šta više, ona ga i definišu, zato što je Bog upravo duhovno, bez lenjira i vage, sve izmerio, premerio, prebrojao.
U knjizi se pominje i proročica Vanga koja je, kako piše autor, na pitanje šta je čovek? – odgovorila: “Tašto biće, koje stalno prati, istražuje, traži i uopšte ne nalazi ono što traži’’, i dodala: “Treba da budemo dobari i da volimo jedni druge, da bismo se spasli!” Budućnost pripada dobrim ljudima, oni će živeti u jednom prekrasnom svetu, koji danas jedva možemo i da zamislimo!”
Divno bi bilo da i mi budemo deo takvog sveta ali ako ne, onda bar pomozimo njegovom stvaranju, najbolje što možemo.
Zabavi se i uživaj!