Amigdala je mali deo mozga koji obavlja veliki posao. To je glavni procesni centar za emocije, mesto u kome se “obrađuju” informacije koje dobijaju emocionalnu važnost, pa zahvaljujući njoj osećamo i doživljavamo ono što nam se događa. Najčešće se povezuje sa emocijom straha, čak je nazivaju i fabrikom straha.
Amigdala takođe povezuje naše emocije sa mnogim drugim sposobnostima mozga, posebno sećanjima, učenjem i našim čulima.
Kada ne funkcioniše kako bi trebalo, može izazvati ili doprineti ometajućim osećanjima i simptomima.
Amigdala, otključavanje reptilskog mozga
(Engl:fearful input – unos straha; visual, thalamus – vizuelni, talamus; cotrex- korteks)
Amigdala, latinski corpus amygdaloideum od grčkog ἀμυγδαλή (amygdalē) što znači badem, nalazi se duboko u temporalnom režnju mozga i predstavlja emocionalni centar mozga odnosno deo mozga koji kontroliše osećanja. Deo je limbičkog sistema i sastoji se od desetina različitih jezgara, koji su klasteri neurona sa specijalizovanim funkcijama.
Amigdalu čine dve međusobno povezane žlezde koje su veličine i oblika badema i koje se nalaze sa obe strane mozga u blizini slepoočnica. U amigdali dolazi do integracije specifičnih informacija kojima se daje adekvatan emocionalni kontekst. Drugim rečima, električna stimulacija amigdale dovodi do doživljaja pozitivnih ili negativnih emocija.
Zašto se smijemo, plačemo, osećamo dobro ili neprijatno? Kako znamo da li smo srećni, uplašeni, dobro raspoloženi ili mrzovoljni?
Da li je mišljenje neophodno da bismo razumeli emocije, odnosno da li je neophodno da shvatamo situaciju u kojoj se nalazimo da bismo emotivno odreagovali na pravi način?
Nauka nema jedinstven odgovor, kao uostalom ni o drugim važnim pitanjima vezanim za postojanje čoveka, ali većina se ipak slaže da je amigdala od presudnog značaja za naše emocije i ponašanje.
Radi se o delu mozga u kojem dolazi do “obrade” informacija koje imaju adekvatnu emocionalnu važnost i kontekst, što znači da na osnovu tih informacija osećamo i doživljavamo ono što nam se događa.
Glavni zadatak amigdale je da reguliše emocije, kao što su strah i agresija. Kada primetimo potencijalnu pretnju, talamus šalje senzorne informacije u amigdalu, što izaziva reakciju straha. Amigdala deluje kao emocionalni stražar, procenjujući stimulanse za znake opasnosti.
Ako se otkrije pretnja amigdala aktivira simpatički nervni sistem, pokrećući našu reakciju “bori se ili beži“ kroz veze sa hipotalamusom i moždanim stablom.
Takođe signalizuje hipokampusu da skladišti uspomene na strašni događaj kako bismo mogli prepoznati i odgovoriti na slične pretnje u budućnosti.
Eksperimentima vršenim nad životinjama utvrdjeno je da je emocija straha univerzalna, odnosno da razlike u ljudskim i životinjskim reakcijama na strah nema.
Eksperimentalna životinja je uz neutralni stimulans (na primer zvuk zvona) dobijala bolni stimulans (na primer elektrošok), koji je prirodno izazivao reakciju straha. Posle određenog vremena životinja je ispoljavala strah od zvuka zvona, čak i kada je bolni stimulans izostajao.
Kako se isti princip može primeniti i na ljude, ovaj i ovakvi eksperimenti objašnjavaju zbog čega nas ponekad mirisi, zvuci ili mesta, podsete na nekog ili nešto i automatski nam vraćaju osećanja koja smo tada imali.
Prisećanje (reminiscencija) oživljava širok spektar osećanja, a amigdala tu ima ključnu ulogu. Kora velikog mozga, za koju se vezuju viši kognitivni procesi, nije odgovorna za emocionalno reagovanje. Ali, amigdala postaje “nervni put” straha i neprijatnih emocija, što dokazuje eksperiment u kojem su životinje kojima je amigdala otklonjena, potpuno izgubile reakciju straha. Isto se dešava i kod ljudi čija je amigdala oštećena ili odstranjena.
Šta radi amigdala?
Pošto amigdala ima veze sa mnogim drugim moždanim strukturama, znači da se može povezati sa oblastima kako bi obradila “više“ kognitivne informacije sa sistemima koji kontrolišu “niže“ funkcije (kao što su autonomni odgovori poput disanja, dodira i osetljivosti).
Amigdala ima široko rasprostranjene veze sa različitim delovima mozga, koje joj omogućavaju da prima senzorne informacije i utiče na odgovore. Ključne veze uključuju:
- Ulaz iz senzornog talamusa – vizuelni, slušni, – pruža senzorne informacije amigdali.
- Izlaz u hipotalamus i moždano stablo – omogućava emocionalne reakcije poput straha i agresije.
- Dvosmerne veze sa prefrontalnim korteksom – integriše emocije, spoznaju i donošenje odluka.
- Dvosmerne veze sa hipokampusom – povezuje emocije sa sećanjima.
- Izlaz u nucleus accumbens (ova vlakna igraju ulogu u nastanku osećaja euforije, zadovoljstva, sitosti) – uključena u obradu nagrađivanja.
Dakle, glavna funkcija amigdale je u emocionalnim reakcijama, uključujući osećanja sreće, straha, besa i anksioznosti. Takođe igra veliku ulogu u formiranju sećanja povezanih sa emocionalnim odgovorima.
Formiranje memorije
Oblast u kojoj je amigdala najistaknutija je formiranje sećanja, posebno onih koje su emocionalna.
Pošto je amigdala izuzetno bliska hipokampusu (memorijska struktura mozga) i formira veze sa njim, oni često rade zajedno kako bi uspomene učinili nezaboravnijim.
Amigdala može pripisati emocije sećanjima. U suštini, što je sećanje emotivnije, veća je verovatnoća da će biti zapamćeno.
Na primer, rođenje deteta je tipično veoma emotivno pozitivno sećanje, jer će se verovatno zadržati. Neka emocionalna sećanja mogu biti trajna, dok se ona sećanja koja su svakodnevna, sa malo ili nimalo emocionalne vezanosti, često zaboravljaju.
Amigdala deluje kao skladište dobrih i loših uspomena, ali posebno emocionalnih trauma. Tada amigdala može biti štetna jer će ove traume biti posebno teško prevazići jer je to visoko emocionalno sećanje.
Pojedinci koji su doživeli emocionalnu traumu takođe mogu otkriti da njihova trauma može uticati na druge kognitivne funkcije kao rezultat toga što je amigdala povezana sa mnogim drugim regionima mozga.
Veruje se da su emocionalna sećanja uskladištena u sinapsama neurona u mozgu. Smatra se da su sećanja na strah ugrađena u neuronske veze amigdale.
Hipokampus i amigdala su susedne strukture u temporalnom režnju koje igraju različite uloge u pamćenju i emocijama.
Dok hipokampus čuva činjenična sećanja, amigdala određuje njihovu
- Hipokampus kodira sećanja, povezujući događaje sa njihovim kontekstom; to je deo mozga gde se formira memorija, i odgovoran je za kratkoročno i dugoročno pamćenje, inhibiciju ponašanja i prostornu orijentaciju.
- Amigdala otkriva pretnje, izaziva reakcije straha i pridaje emocionalni značaj sećanjima.
emocionalnu vrednost. Zajedno omogućavaju sećanjima da sadrže i kontekstualne detalje (hipokampus) i emocionalne asocijacije (amigdala).
Doživljaj muzike zavisi od amigdale
Informacija o muzici (tonu) koji čujemo, prvo stiže do amigdale i tamo se aktiviraju uskladištena emotivna sećanja – zato nam neka muzika prija, neka nas odbija, čak i nervira i smeta nam, neka izaziva u nama melanholična osećanja i sentimentalna prisećanja.
Ovaj primitivni deo mozga zadužen je i za nepodnošenje visokih i “reskih” tonova, jer je to deo instinkta za preživljavanje. Zbog toga nam se “podiže kosa na glavi” kada čujemo neke piskave zvukova, kao što je zvuk prevlačenja viljuške po tanjiru, nokta po tabli, povlačenje posude preko peska i brojnih sličnih zvukova na koje reagujemo ježenjem, mrštenjem i stavljanjem ruku preko ušiju. Te zvuke čak ne moramo ni da čujemo, da bi se amigdala aktivirala – dovoljno je da ih zamislimo.
Amigdala takođe utiče na mnoge mdruge pojave:
Stres – kada je reč o stresu, studije sugerišu da su akutni i hronični stresori snažno povezani sa neuronskom aktivnošću unutar amigdale
Seksualna orijentacija – pretpostavlja se da je seksualna orijentacija povezana sa strukturnim razlikama u amigdali.
Agresija – amigdala je najvažniji deo limbičkog sistema za mnoge emocije, uključujući agresiju. Reaktivnost amigdale je dobar predskazivač agresije. U studijama na životinjama, stimulacija amigdale izaziva agresivno ponašanje. Uklanjanje amigdale kod majmuna, pacova i ljudi smanjuje agresiju.
Poremećaji mentalnog zdravlja – oni koji imaju više neuronskih puteva od svoje amigdale do prefrontalnog korteksa imaju veću verovatnoću da dožive nervozu i anksioznost jer ovi putevi omogućavaju da frontalni korteks bude preplavljen sa više upozorenja o pretnjama iz njihove amigdale.
Šizofrenija – disfunkcija amigdale može biti povezana sa oštećenjem pamćenja kod šizofrenije. Utvrđeno je da je povećana aktivnost u levoj amigdali u negativnoj korelaciji sa performansama na trenutnom zadatku pamćenja. Ovo povezuje abnormalnu funkciju amigdale sa deficitom pamćenja kod šizofrenije.
Zavisnost – pokazalo se da je amygdala značajno uključena u ponovno i ponovno vraćanje vraćanje drogama.
Amigdala se takođe pokazala kao uticajna kada je u pitanju zavisnost od interneta. Utvrđeno je da je funkcionalna povezanost između amigdale i prefrontalnog korteksa promenjena kod zavisnika od interneta; ustanovljeno je da ova vrsta zavisnosti može biti povezana sa emocionalnim poremećajima i obradom emocija.
Ovom spisku mogu se dodati i požuda, gladi, osećaj bola…
Za amigdalu je vezan još jedna značajna i neprijatna pojava. Može doći do neposredne i prejake emocionalne reakcije koja je potpuno nesrazmerne podsticaju ili okidaču. To je, efektivno, preterana reakcija na neki napad koji može biti stvaran ili potpuno umišljen. To može biti i napad rečima, bilo u verbalnom ili čak i pisanom obliku. Ovu prekomernu emocionalnu reakciju zovemo Otmica amigdale.
Zabavi se i uživaj!