O čemu govorimo kada govorimo o “Ljudskoj svesti”? Govorimo o svesti koja sebe prepoznaje i zatiče kao čoveka. Svest o svetu i samosvest čine čoveka čovekom (judskim bićem)
Druga bića su ograničena svojom prirodom koja ih ograničava na zakone prirode, dok čovek može graditi vlastitu prirodu. Kako čovek, ljudsko biće, može da izazove dubinske promene u samom sebi (totalna revolucija), da menja i gradi svoju prirodu, i kako je to povezano sa svešću koja se u njemu prepoznaje, govori tekst koji sledi.
Ljudska svest i anatomija promena
Svest je njen sadržaj. Naša svest je sastavljena od njegovog sadržaja. Sadržaj je naše obrazovanje, naša vezanost za nameštaj, za porodicu, za svoje ime, za tradiciju, za posebna lična iskustvo, identifikacija sa zemljom ili kućom, bogovima koje smo izmislili. Kada si vezana za svoj nameštaj, tvoj nameštaj je deo tvoje svesti. Kada smo uplašeni, ambiciozni, pohlepni, zavidni… sve to čini našu svest. Ta svest je JA, Sopstvo, Više ja, Niže ja.
Deli sopstvo koliko hoćeš, ono je još uvek unutar polja te svesti. Ta svest je poznata. Možda nismo svesni ukupno poznatog, možda smo svesni samo delimično poznatog.
Kada posmatramo svest, ne kao posmatrač koji gleda u posmatrano već bez posmatrača, kada potpuno pogledamo ovu svest, videćemo sav njen sadržaj, ne malo po malo, već celokupnost svesti.
Da bi se razumela celina svesti, analiza nema mesta. Ukoliko uklonimo sadržaj, svest kakvu poznajemo i ne postoji .
Čovek se ne boji nepoznatog već gubitka poznatog
Živimo duge godine pune muke, tuge, bola, zadovoljstva i straha. Telo, organizam se iscrpljuje zloupotrebom, bolešću, stalnim sukobima i unutrašnjom borbom: ispravno/pogrešno, dobro/loše, hrišćanin/musliman/budista, “ja”, “mi”, “oni” – sukob i podela.
Psihološki, iznutra ovaj sukob iscrpljuje telo. Postoji bolest, zagađenje, svađa iznutra i spolja koja opterećuje telo, uz lošu ishranu, preterani rad, preterano uživanje i sve ostalo, organizmu neminovno mora doći kraj. To nam ne izaziva toliki strah.
Znamo šta samo postigli, šta nismo, poznajem svoje prijatelje, ženu/muža, decu, želje, zadovoljstva, svoje strepnje –poznajemo sebe i to je celina naše svesti. Možemo ga širiti, sužavati, ali i dalje je u polju poznatog. Svako kretanje misli je u polju poznatog.
Um koji je tražio sigurnost u poznatom suočava se sa smrću, odnosno mora da uđe u nešto što ne zna, pa je zato uplašen; ne od nepoznatog već od gubitka poznatog.
Ako izgubim “sebe”, gubim svest sa svim njenim sadržajem – moje bogove, znanje, ženu/muža, decu, iskustvo, sve što je u tom sadržaju svesti, i zbog toga je um uplašen, uplašen i spreman da veruje da će se i dalje sve nastaviti (po starom).
Može li um umreti za poznato, za njegov sadržaj, za nameštaj, za ambiciju, za svoje bogove – može li naš um umreti za sve to, iz dana u dan?
Svi smo ista svest
Ako tako umremo za poznato tom strahu će potpuno doći kraj. Da li ćemo umreti za sadržaj svoje svesti, za svoje ambicije, svoje tajne želje? Nećemo. Pa šta se dešava ako ne umremo za sadržaj svoje svesti?
Da li je naša svest kao svest svih drugih? Da li je to svest našeg bližnjeg koji takođe ima svoje bogove, misli, želje, vezanost za svoju kuću? Naša svest je svest drugog. Naša svest je ista kao svest našeg komšije, iako iamo drukčije ime, izgled, bankovni račun…
Isti smo kao i svi drugi, ali sa malim promenama temperamenta. Možda smo na najvišem mestu u svojoj profesiji, ali ispod te profesije smo uplašeni, pohlepni, ambiciozni, imamo seksualni apetit, vezani smo kao i svi drugi. Naša svest je svest našeg bližnjeg.
Potrebna nam je radikalna transformacija
Temeljna promena, revolucija mora da dođe, jer bez nje će se naši problemi umnožiti i mi ćemo postati sve površniji i imati još veće nedaće. Da bismo došli do duboke transformacije, svakako moramo ispitati ceo problem onoga šta je svest i razumeti anatomiju promene.
Većina nas pokušava da se promeni trudom. Na primer, vidimo sebe kao okrutne i kažemo da se moramo promeniti. Onda se trudimo da se promenimo, trudimo se da se disciplinom nateramo da ne budemo okrutni.
Razmislimo, koji su to razlozi koji nas navodi da želimo da se promenimo. Bez razumevanja celokupnog procesa svesti koji kaže “Morama da se promenim”, ne može doći do fundamentalne promene, mada može doći do površinskih prilagođavanja.
Dakle, moramo istražiti kako da se promenim, ne samo površinski već u samom centru našeg bića, što znači da moramo da istražujemo šta je svest.
Kada zaista nastaju promene?
Kada se zapitam: “Šta je svest?”, osim pitanja postoji onaj koji postavlja pitanje, postoji entitet koji je postavio pitanje i čeka odgovor; a taj proces je početak svesti. I pitanje i odgovor zavise od toga kako postavljam pitanje.
Drukčije rečeno, želim da znam šta je svest, i to nije sujetno ili samo radoznalo pitanje. Pitam se Šta je svest jer vidim da se moram suštinski promeniti, celokupnost nog bića mora da prođe potpunu transformaciju.
Da li do ove revolucionarne promene dolazi nizom napora onoga ko kaže: “Moram se promeniti”? Da li se mora razvijati kvalitet volje i menjati se prema toj volji? Koja je radnja, snaga ispitivača koji pokušava da se promeni?
Ceo taj proces je u polju svesti, u polju mišljenja. Kada želim da se promenim, već imam obrazac ili ideju prema kojoj se moram promeniti.
Da li je to zaista promena ili je to samo kretanje od poznatog ka drugom poznatom?
Zato što sam okrutan, kažem da moram biti ljubazan. Proces pokušaja da budete ljubazni je kretanje ka nečemu što je već poznato. Ima li promene ako krenem ka nečemu što znam?
- Do promene dolazi tek kada se um kreće ka nepoznatom.
Kada teži ka onome što je već iskusio, njgovo kretanje je samo nastavak poznatog u modifikovanom obliku. Dakle, nije nikakva promena. Pretpostavimo da sam nasilan da imam ideal nenasilja. Ideal je već poznat. Zamislio sam šta znači ne biti nasilan, tako da se ideal rađa iz mog stvarnog stanja nasilja.
Trudim se da se promenim u skladu sa onim što nazivam idealom što je suprotno od onoga što sam doživeo kao nasilje, stoga sam stvorio sukom između onoga što jeste i onoga što bi trebalo da bude.
Sve ovo je proces svesti. Bilo da je svesno ili nesvesno, to je i dalje svest. Ako to sami vidimo vrlo jasno, otkrićemo nešto izuzetno.
Da li je moguća promena bez napora?
Pa se pitam da li postoji promena kada postoji napor da se promeni? Kada pokušavam da se promenim, da li postoji promena ili samo usklađenost sa obrascem koji sam uspostavio ja ili spoljni agent? Odnosno, bilo koji oblik promene zasnovan na tradiciji ili na autoritetu nije nikakva promena jer se čovek samo prilagođava ideji, a sve ideje su poznate, one su rezultat pozadine koja ih projektuje.
Svest je ovo kretanje od poznatog ka poznatom, pokret prinude, napora. Kada komunista kaže: “Ja imam pravi obrazac za postojanje”, taj obrazac je rezultat onoga što on zna. On stvara utopiju po svom poznavanju i tumačenju istorije, i ako je veliki čovek, je progura, dok se mi mali ljudi prilagođavamo.
To je ono što se desilo u ovom ili onom obliku širom sveta. Vođe, učitelji, imaju ideje kojih se pridržavamo ih se, misleći da se menjamo. Možda postoji površno prilagođavanje, ali nema nikakve promene u smislu u kome govorim, a to je potpuna transformacija našeg bića tako da je naš način razmišljanja potpuno nov.
Ono što je važno jeste da shvatimo, da zaista vidimo ili doživimo lažnost našeg nastojanja da se promenimo. Gurui i sve verske knjige nam govore da se potrudimo, da se disciplinujemo. Shvatiti da je ovaj napor zaista lažan znači da morate biti sposbni da ga posmatrate bez autoriteta bilo kog vođe, političkog ili verskog, uključujući mene
Da biste doživeli istinu ili laž onoga što vidite, ne možete to tumačiti prema nekom drugom, ko god da je.
Ako uđete u ovo pitanje i sami vidite vrlo jasno da nema promene sve dok postoji usklađenost, odnosno sve dok se prisiljavate da se uklopite u obrazac koji ste vi ili neko drugi uspostavili – ako zaista vidite istinu ili laž toga, otkrićete da je vaš um lišio sebe svakog autoriteta.
I nije li to sam početak fundamentalne revolucije?
Čini mi se da moraju postojati, posebno u ovom trenutku, ljudi koji se zaista ozbiljno bave ovim stvarima – pri čemu ne mislim na ljude koji su ozbiljno posvećeni komunizmu ili nekom drugom obrascu, jer takvi ljudi su samo konformisti. Govorim o ljudima koji ozbiljno i iskreno žele da saznaju kako da u sebi izvedu revoluciju koja je totalna.
Oslobađanje uma od poznatog
Tako dolazimo do pitanja: može li se um osloboditi poznatog? Jer samo tada postoji suštinska promena. Ovo zahteva veliki uvid, ispitivanje. Nemojte se složiti sa mnom, ali uđite u to, razdvojite svoj um da biste saznali istinu ili laž svega ovoga.
Da li zunanje koje je poznato donosi promene? Moram da imam znanje da bih izgradio most, ali da li moj um mora znati šta se menja? Ako znamo kakvo stanje uma će biti kada se promeni, to više nije promena. Takvo znanje šteti promeni jer postaje sredstvo zadovoljstva, a sve dok postoji centar koji traži zadovoljstvo, nagradu ili sigurnost, nema promene uopšte.
Svi naši napori su zasnovani na tom centru nagrade i kazne, uspeha i dobitka. To je sve o čimu se većina nas brine, i ako će nam to pomoći da dobijemo ono što želimo, promenićemo se; ali takva promena nije nikakva promena.
Dakle, um koji želi da bude suštinski, duboko u stanju promene, u stanju revolucije, mora biti oslobođen od poznatog. Tada um postaje zapanjujuće miran, i samo će takav um doživeti radikalnu transformaciju koja je tako neophodna.
Krišnamurti
Zabavi se i uživaj!