Strah je prirodna i spontana emocija koja se javlja kao reakcija na neku opasnost. Strah kao složena ljudska emocija, koju svi doživljavamo, može biti pozitivna i zdrava, ali može imati i negativne posledice.
Važno uloga strah je da nas čuva i štiti. Instinktivni strah nas održava u životu; bez toga, naša vrsta bi, verovatno, odavno nestala. Međutim, strah može da zaživi svoj život i da utiče na nas do te mere da nas učini fizički bolesnim.
Zaštitnik koji može postati najgori neprijatelj
Strah kao složena ljudska emocija ima promenljivu prirodu. Svi smo doživeli neprijatan osećaj dok hodamo mračnom ulicom, ili kada čujemo neke čudne zvukove kasno noću, ili kada smo se kao deca plašili da pogledamo pod krevet uvereni da će nas nepoznata ruka zgrabiti…
- Strah se javlja kada se suočavamo sa opasnošću u odnosu na koju se osećamo nemoćni.
Strah može da bude veoma koristan jer zdrava doza straha spašava živote. Jednostavnije rečeno, to je jedan od najboljih odbrambenih mehanizama koje naše telo ima i koji je, verovtano, doprineo da naša vrsta opstane.
U roku od nekoliko sekundi nakon što smo zapanjeni, jer smo se suočili sa nekom opasnošću, strah ima moć da mobiliše čitav naš organizam, pripremajući ga da bude spreman da funkcioniše na svom vrhuncu kada uđe u stanje odlučivanja da li da uđe u borbu ili utekne najbrže što može.
U trenutku, podsvesni um preuzima kontrolu nad telom, i tek nakon male pauze, svesni um interveniše da proceni situaciju. Kada stvari postanu grube, okrećemo se i bežimo “glavom bez obzira”.
Smatra se da je ljudski mozak (još uvek do kraja neistražen), ključan za ovaj proces. Tu se čuvaju primitivni instinkti i oni nam pomažu da odgovorimo na određene opasne okolnosti, na isti način na koji su to radili naši preci, pre više hiljada godina.
Mozak ima visok kapacitet za učenje, što je neophodno da bi stvorio nove strepnje kao odgovor na evoluirajuće pretnje svake nove ere. To znači da je naš mozak u stanju da identifikuje i proceni potencijalne pretnje u poznatim i novim kontekstima, bez prethodnog direktnog iskustva sa njima.
Živeti u strahu znači živeti u umu
Strah nije nešto što postoji samo po sebi, uvek je u odnosu na nesto, i nema samo zaštitničku ulogu. U današnjem svetu je sveprisutan i osim reacionalnog straha (ako uopšte može biti racionalan) preovlađuje neurotični strah. Plašimo se svega – prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, smrti, života, usamljenosti, javnog nastupa, mraka, drugog čoveka, divljih životinja…
Kada bismo se bavili sa svakim strahom pojedinačno možda bi “potrošili” ceo život i ne bi ih sve savladali. Zato je ključno da istražujemo i razumemo opšti karakter i prirodu straha. Ako to shvatimo, onda je suočavanje sa pojedinačnim strahovima mnogo jednostavnije.
Osim svesnih strahova za koje znamo, postoje i oni duboki, neotkriveni, u dubinama čovekovog uma. Um pamti šta je bilo ali i neprestano zamišlja šta se može dogoditi u budućnosti.
Ljudi uvek pate zbog onoga što se dogodilo juče ili onog što se može dogoditi sutra, jer uvek postoji mogućnost ponavljanja jučerašnjeg događaja. Recimo da smo juče imali neprijatnu svađu ili smo osetili bol. Razmišljanje o jučerašnjoj svađi/bolu uključuje pamćenje jučerašnje svađe/bola i projektuje strah od toga da bi se svađa/bol suta opet mogla ponoviti.
Dakle, misao je ta koja uzrokuje strah. Misao rađa strah ali i zadovoljstvo. Dok istražujemo strah i misli ne zaboravimo da je strah naličje zadovoljstva.
- Strah se javlja jednostavno zato što ne živimo sa životom već živimo u svom umu.
- Uzmicanje, bežanja od onoga što zaista jeste, rađa strah.
- Da smo ukorenjeni u stvarnosti ne bi bilo straha.
- Moramo odlučiti da li smo došli ovde da iskusimo život ili da izbegnemo život.
Anksioznost, panika i fobije
Osećaj straha, brige ili stresa može biti uznemirujući ali obično prolazi kada nestane uzrok našeg stresa. U takvim slučajevima nije nam potrebna posebna pomoć u borbi protiv sopstvenih strahova, jer oni ne traju dugo. Međutim, kada strahovi postanu deo naše svakodnevice, mogu nas zarobiti i oduzeti nam radost života. Strah postaje dijagnoza a život patnja.
Društvo, sistem u kome živimo čeka nas iza svakog ćoška i “velikodušno nam pomaže” da nas strahovi ohrome. Sve manje promovišu humor, smeh, radost dajući prednost nesrećama, ratovima, pretnjama, često izmišljenim. (Više u tekstu”Strah i kako ga kontrolisati?“)
Evo tri “vrste” straha koje nam mogu zagorčati život.
Anksioznost – neprijatelj u našoj glavi
Anksioznost je reč koju koristimo za strahove povezane sa pretnjom da će nešto poći naopako, ali ne sada već u budućnosti.
Uobičajeno je biti anksiozan u situacijama kada smo pod visokim pritiskom – bilo da je u pitanju nesreća, smrt voljene osobe, važan govor koji nas čeka, polaganje ispita ili “samo” stres.
Međutim, ono što je najveći problem sa strahom, kao zaštitnim alarmom, je u tome što povremeno, kod nekih osoba taj alam može biti znatno osetljiviji, kao kod alama u kolima koji se oglasi kada dune jači vetar, bez obzira što provalnika tj. opasnosti nema.
Pored straha koji se javlja u situacijama koje sa sobom realno nose neku opasnost, postoje i strahovi koji se javljaju kada opasnosti uopšte nema, ili je opasnost mala, a reakcija straha prenaglašena. Takvi strahovi se nazivaju patološkim, nerealnim ili bolesnim strahovima i dominantni su kod anksioznih poremećaja.
Bez obzira što se bolesni strahovi javljaju bez očiglednog uzroka, oni se ispoljavaju na potpuno isti način kao i realni strahovi, pa i kod njih postoje potpuno iste telesne promene u organizmu i ponašanje koje je usmereno ka tome da se opasnost otkloni.
Naime, briga se umnožava poput virusa i na kraju preuzima još više aspekata svakodnevnog života, i mi počinjemo u potpunosti da izbegavamo okidače odnosno sve što može da izazove anksioznost.
Nažalost, nerealni strah, koji se javlja u okviru anksioznih poremećaja, ne služi da nas izbavi iz opasnosti (jer nje u suštini nema) već nam samo otežava normalan život, remeti kvalitet života, utiče na našu sposobnost da radimo, da se družimo, da obavljamo svakodnevne aktivnosti, a pre svega dovodi do velike patnje osobe koja ih ima.
Neke ljude obuzima strah i žele da izbegnu situacije koje bi ih mogle uplašiti ili uznemiriti, tako da se povlače u sebe i sve više vezuju za kuću, često izbegavajući odlaske na posao ili u školu.
Kada nas anksioznost sprečava da radimo stvari koje želimo ili treba da radimo, to takođe može uticati na naše zdravlje. Stalna anksioznost može uticati na našu sposobnost da jedemo, spavamo ili se koncentrišemo.
Ova stanja mogu postati veoma ozbiljna pa se mogu pojaviti različiti klinički oblici dugotrajnog anksioznog poremećaja: socijalne fobije, posebne fobije i panični poremećaj.
Simptomi
Kada se osećamo uplašeno ili ozbiljno anksiozno naš um i naše telo rade veoma brzo, tako da se može dogoditi:
- ubrzan ili nepravilan rad srca,
- ubrzano disanje,
- osećaj slabosti u mišićima,
- pojačano znojenje,
- stiskanje u stomaku,
- poteškoće pri skrenutanju pažnju na bilo šta drugo,
- vrtoglavica,
- “zamrznutost”na mestu,
- gubitak apetita,
- smenjivanje vrućeg i hladnog znoja,
- suva usta…
Ove stvari se dešavaju zato što nas naše telo, osećajući strah, priprema se za hitan slučaj. Omogućava dotok krvi u mišiće, povećava šećer u krvi i daje nam mentalnu sposobnost da se usredsredimo na stvar koju naše telo doživljava kao pretnju.
Panični poremećaj – kada strah prevlada
Napad panike je iznenadna erupcija intenzivnog straha koji se javlja “kao grom iz vedrog neba”, bez očiglednog okidača i bez upozorenja. Iako sam napad panike nije opasan po život, može biti zastrašujuć. U tih nekoliko minuta, koliko napad traje, čovek je preplavljen fizičkim i mentalnim osećajem straha.
Strah počinje polako da raste, dostigne maksimum za nekih desetak sekundi, traje kratko, nekoliko minuta, a onda spontano opada.
U trenutku najačeg straha osoba obično ima utisak da joj preti neposredna opasnost i da joj se u tom trenutku dešava nešto strašno, poput infarkta miokarda, šloga, veruje da će da se uguši, da izgubi svest, poludi ili čak misli da umire.
Napad panike može se dogoditi u bilo koje vreme, na bilo kom mestu – u pozorištu, metrou, na ulici, dok stojimo u redu, dok vozimo automobil, u tržnom centru ili usred poslovnog sastanka.
Mnogi ljudi imaju samo jedan ili dva napada panike u životu ili jedan-dva godišnje, jer problem nestaje kada se stresna situacija završi. Međutim, ako ti napadi postanu učestaliji, ili se čak javljaju svakodnevno, može doći do takozvanog paničnog poremećaja. Ovo stanje je dodatno iscrpljujuće jer se između dva napada javlja strepnja, zebnja, slutnja da se ovakav panični napad ne ponovi.
Simptomi
Tokom napada panike pojavljuju se izraženi fizički simptomi koje prate strah:
- ubrzan rad srca,
- preskakanje srca,
- ubrzano i plitko disanje,
- stezanje u grlu,
- trnjenje po celom telu ili utrnulost ruku,
- nestabilnost i vrtoglavica,
- osećaj kao da su noge od gume,
- neprijatan pritiska i bol u grudima,
- drhanje i preznojavanje,
- noćni panični napadi – osoba se budi u toku noći u strahu, preznojena i uznemirena, a da prednodno nije imala noćne more ili teške snove.
Fobije – ekstreman, iracionalan, specifičan strah
Fobija je iracionalan ekstremni strah od određene životinje, stvari, mesta ili situacije. Čovek sa fobijom može doživeti intenzivnu anksioznost kada je suočen sa konkretnim objektom ili situacijom koja ga plaši. Međutim, snažan strah se moža pojaviti i u situaciji kada osoba samo razmišlja o tome.
Sve fobije karakteriše prisutnost straha koji je veoma uporan, intenzivan i nije proporcionalan stvarnom riziku. Istovremeno, taj strah je i iracionalan jer lift ili životinja koje se neko plaši, nisu pravi uzrok straha već samo simbol, pogodno sredstvo preko koga se izražava neki podsvesni konflikt, neka zastrašujuća situacija uzrokovana najčešće u ranom detinjstvu.
Ljudi sa fobijama imaju neodoljivu potrebu da izbegnu bilo kakav kontakt sa onim čega se toliko plaše.
Većina fobija može izgledati prilično smešno, posebno u očima drugih. Međutim, fobije gube svu svoju komičnost ako počnu da kontrolišu svakodnevni život osobe.
Poznato je stotine različitih vrsta fobija. Evo nekoliko uobičajenih fobija koje uključuju strah od:
- visine – akrofobija,
- zatvorenog prostora – klaustrofobija,
- otvorenog prostora – agorafobija,
- stranaca – ksenofobija,
- mraka – niktofobija,
- zaraze – bacilofobija,
- letenja – aerofobija,
- zmija – ofidiofobija,
- injekcije, pasa, napuštanja poznatog okruženja, groma, paukova i drugih životinja, ljudi, socijalna fobija (intenzivni strah od negativne procene drugih ljudi)….
Kako da pomognemo sebi?
Kako se osloboditi straha? Najpre, treba upoznati “neprijatelja” odnosno istražiti fenomen kome ne možemo pobeći. A strah je najjači i najstrašniji dok bežimo od njega. Suočimo se sa svojim strahom. Svi doživljavamo strah ali se svi ne plašimo istih stvari. Istražujmo svoje strahove. Upoznajmo amigdalu, naš centar straha.
Suočavanje sa strahom podrazumeva istraživanje i upoznavanje samoga sebe i traganje za korenom našeg straha. Ovo može biti efikasan način za rešavanje osnovnih uverenja koja stoje iza svih naših strahova. Više u tekstu “Anatomija straha“.
Zabavi se i uživaj!