Šta je unutrašnje dete?

Unutrašnje dete je duhovni, “dečji” aspekt nas samih koji prebiva u nesvesnom umu. Prisutan je od kada smo začeti; pamti i čuva u sebi sve proživljene emocije i iskustva. To je onaj deo nas koji je kreativan, spontan, pun ljubavi, poverenja, samopouzdanja.

Međutim, u toku našeg odrastanja, ovo dete se može izgubiti ili naučiti da se krije zbog osećaja straha i srama koji nastaju kao posledica traumatičnih iskustava  i izdaje – zlostavljanje, maltretiranje, zanemarivanje… To dete u nama najčešće je ranjeno, uplašeno i zaboravljeno. Ako ga iscelimo imaćemo najmoćnijeg saveznika u životu. Prvi korak je da postanemo svesni da uopšte postoji (većina ljudi ne poznaje taj deo sebe), zatim učinimo, najbolje što možemo, da ga upoznamo i uspostavimo komunikaciju, a onda dolazi najčarobnije deo, isceljenje.

Spoljašnji svet gledamo dečjim očima

Unutrašnje dete predstavlja nas kakvi smo bili kada smo bili mali. To je ono dete koje, najčešće, ima strahove, koje se oseća usamljeno, kome treba pažnja i ljubav. Dete koje su povredili, napustili, odbacili.

U njemu su pohranjene sve naše emocije i sva naša sećanja. Unutrašnje dete je ono koje pamti sve naše radosti i tuge!  Pamti:

• kada je tata doneo na malom tanjiriću upravo ubrane, sočne, mirisne, oljuštene i narezane kruške,
• radost i samopouzdanje koji su nas preuzeli kada nas je učiteljica pohvalila pred celim razredom,
• radost zbog novog kaputića,
• tegle pekmeza na ormanu,
• kada je tata otišao a mama plakala,
• stid zbog iznošenih cipela,
• svađe roditelja,
• radost zbog rođenja sestrice/brata,
• ruku koja nas je dodirivala na način na koji ne bi smela,
• kada su nam rekli da smo glupi i da nikad ništa neće biti od nas…

Sa svim tim sećanjima, prijatnim i neprijatnim, naše Unutrašnje dete nas prati dok prolazimo kroz tinejdžersko doba, kada krenemo na svoj prvi posao, kada stupamo u ljubavne veze, kada pokušavamo da se uklopimo u određene društvene grupe – prati nas na svakom koraku, u svakoj životnoj situaciji.

Kako ćemo se pozicionirati, kakva iskustva ćemo imati zavisi od toga da li se taj deo nas oseća voljeno, samopouzdano, spokojno, prihvaćeno  ili pak uplašeno, ignorisano, slomljeno, prevareno, poniženo.

• Sve naše nezadovoljene potrebe i potisnuta osećanja iz detinjstva, kao i naša detinja nevinost, kreativnost i radost, još uvek postoje u nama.
• Potisnute emocije su sva ona osećanja koje smo kao dete prikrivali, duboko ih potiskivali u želji da budemo voljeni.

Na primer, ako smo dobili pažnju samo kada smo bili “dobri”, mogli bi otkriti da su se u našem Unutrašnjem detetu nagomilali bunt, tuga i bes. Ili, ako smo doživeli traumu ili zlostavljanje, naučili smo da prikrivamo bol i strah, da bi preživeli.

Unutrašnje dete može da potisne sve svoje potencijale kako bi se prilagodilo slici o sebi koju su mu nametnuli roditelji, učitelji i profesori ili drugi odrasli, u smislu: “bolje je da ne govoriš šta stvarno misliš” – “ne pokušavaj, nikad nećeš dobiti to (bilo šta), jer nisi dovoljno pametan” – “to nije za tebe” – “dečaci ne plaču” – “seks je prljav” – “jedi manje vidiš kako si debela/debeo” – “svi muškarci/žene su isti”…

Povređeno dete živi u nama

Dete je, kao sastavni deo naše ličnosti, uvek u najprisnijem kontaktu sa našom duhovnom suštinom. Zbog toga nas blizina sasvim male dece toliko razgaljuje: u njima vidimo odraz naše duboke, predivne, nevine duhovne suštine koje trenutno nismo svesni. Deca u spoljašnjem okruženju su refleksija našeg unutrašnjeg deteta.

Kako se osećaš kada si u društvu dece, svoje ili tuđe?

• Da li si doživela da dok gledaš u neko dete, u njegove velike, prelepe, radoznale oči, osetiš da si duboko povezana sa njim?
• Da li si ikada doživela da te, dok si posmatrala neobuzdanu i veselu decu kako se igraju, preuzme neki “čudan” osećaj da si i ti deo te igre; ili si se onako, iz čista mira, osetila dečje razdragano?
• Možda ti je nekada neko dete izreklo neku mudrost koja te je duboko dirnula i ti si osetila da je to dete, na neki način mudrije od tebe.

To se tvoje Unutrašnje dete ogleda u spoljašnjem svetu. Ti gledaš ovaj svet kroz njegove oči! Da li si toga svesna?

Da li ti je vremenom, to dete postalo udaljeni stranac za koga nehaješ? Ne prepoznaješ kad se raduje, kad peva, kad plače, kad te moli za pomoć. Svaki put kad padneš, potoneš, kad se opijaš, strahuješ, mrziš, to dete ponovo povređuješ i guraš ga u sve dublje tamne vilajete, lavirint iz kog ono očajnički želi da se izbavi. Ali ti ne čuješ i ne vidiš.

Ako ga ne primetiš i ne ponudiš mu zlatnu nit koja će ga izvesti iz tamnog lavirinta, tvoje Unutrašnje dete ostaće zarobljeno sve do kraja tvog ovozemaljskog putovanja, a tvoje putovanje će se odvijati bez mnogo radosti, smeha, razigranosti. Potraži, nađi način da ga oslobodiš. Zlatna nit je Ljubav.

Proveri u kakvom si odnosu sa svojim Unutrašnjim detetom 

Pitanja koja slede su kao “negativ” koji tvojie odgovore pretvara u vidljivu sliku o tebi. To je kao dokumentarni film o tebi – koliko sigurno odnosno nesigurno se osećaš u ovom svetu, i u kakvim odnosima si sa svojim Unutrašnjim detetom.

Što je više pozitivninih odgovora (DA), rad sa tvojim Unutrašnjim detetom je prioritetniji.

• Duboko u sebi osećam da nešto nije u redu sa mnom (loša slika o sebi).
• Uvek kada pokušam da uradim nešto novo doživljavam anksioznost.
• Često sam neodlučna.
• Osećam da sam življa kada sam u sukobu sa drugim ljudima (“buntovnik bez razloga”).
• Sklona sam da gomilam stvari i teško ih se oslobađam.
• Osećam se neprijatno kada podržavam sebe.
• Kao muškarac/žena se ne osećam dobro u “svojoj koži”.
• Teško podnosim neuspeh.
• Verujem da sam veliki grešnik, bojim se da ću završiti u paklu.
• Nedostaje mi samopouzdanja.
• Perfekcionista sam.
• Imam problem da započnem ili da završim stvari.
• Bojim se da izrazim jake emocije kao što su tuga ili bes.
• Retko se ljutim, ali kada se naljutim postajem besna.
• Imam seksualne odnose i kada to ne želim.
• Provodim previše vremena gledajući pornografiju.
• Ne verujem nikome, pa ni sebi.
• Ja sam zavisnik ili sam bila/bio zavisnik od nečega.
• Izbegavam sukob u svakoj prilici (bežim od neprijatnih situacija).
• Plašim se ljudi i sklona sam da ih izbegavam.
• Osećam veću odgovornosr za druge nego za sebe.
• Nikada nisam bila bliska sa svojom majkom i/ili ocem.
• Moj najdublji strah je da ću biti napuštena, zato činim sve da održim vezu.
• Bojim se da kažem NE.
• Nijedan uspeh nije dovoljan (još više, više).
• Često osećam stid, krivicu i/ili bol.
• Dekoncentrisana sam, teško se usredsredim na sadašnji trenutak.
• Ne koristim svoje potencijale, zanemarujem svoje talente.
• Suočavam se sa poremećajima u ishrani.
• Snažano i stalno kritikujem sebe.
• Imam osećaj da sam žrtva.
• Osećam potrebu da prikrijem svoje emocije, suzdržavam suze ili se ponašam kao da nisam ljuta, iako jesam.
• Imam problema sa postavljanjem i održavanjem zdravih granica, posebno sa svojim roditeljima ili romantičnim partnerima…

Kako nastaju povrede našeg Unutrašnjeg deteta pročitaj u tekstu  Kako isceliti unutrašnje dete?

Neprocenjivo blago koje čuva naše Unutrašnje dete

Kada stupamo u dodir sa našim Unutrašnjim detetom, mi stupamo u dodir sa našom najdubljom i najčistijom duhovnom suštinom koja se zatim ispoljava u našem životu:

• Naše Unutrađnje dete je ključ naše kreativnosti.

Kreativnost sasvim male dece je nepresušna, ukoliko im okolina to dopusti – u stanju su da neprekidno, nesputano igraju svoje maštovite igre. Mi se ne razlikujemo od njih. Svi posedujemo tu magičnu, kreativnu suštinu u sebi, isto kao i deca, ali smo je kao odrasli potisnuli. Kada dospemo u dodir sa Unutrašnjim detetom, dolazi do naglog oslobađanja kreativnosti.

• Unutrašnje dete je takođe ključ razvoja intimnosti u našim odnosima.

Pošto je Unutrašnje dete onaj deo nas u kome su pohranjena naša najdublja osećanja, ono je ujedno i jedini deo nas koji može istinski da voli. Ono je takođe ranjivi deo nas koji može biti povređen. Da bismo postali zaista intimni sa nekom osobom moramo biti u dodiru sa svojom ranivošću, čak i sa najosetljivijom tačkom u nama, koja može biti povređena. Ako nismo u dodiru sa našim Unutrašnjim detetom, mi zaziremo od prave intimnosti sa drugim ljudskim bićem.

Ako u procesu spoznavanja tog dela našeg bića naučimo da preuzmemo odgovornost za stanje našeg Unutrašnjeg deteta i zaštitimo ga, mi ćemo mu otvoriti vrata života i dopustiti mu da se ispolji na pravi način, mi ćemo, po prvi put, doživeti pravu, zdravu intimnost koja će nam ispuniti život.

• Dete u nama je sedište naših osećanja.

Potrebno je da naučimo kako da dođemo u dodir sa sopstvenim osećanjima, kako da ih zavolimo, kako da ih prihvatimo, jer to je jedini način da ostanemo u dodiru sa detetom u nama. Naše dete je ranjivo, potrebna mu je naša pomoć.

Ako mu pomognemo doći ćemo do blaga koje ono takođe nosi u sebi:

• Naše dete je radosno, razigrano, upravo kao što mala deca prirodno znaju kako da se dobro provedu, da se vesele i igraju, i koja su u neprekidnoj potrazi za životnim radostima.
• U nama postoji i magično dete; kao odrasli ljudi, mi smo zaboravili na čarolije.
• U nama postoji i veoma mudro dete; to je onaj deo nas koji voli istinu i pravdu, koji dobro vidi i zna šta suštinski osećamo i šta drugi ljudi osećaju. Ovo dete ima moć da prozre kroz veo površnih laži i nepoštenja, koji čine sastavni deo života odraslih, i da u svakoj situaciji uhvati pravu suštinu i nit.

Zabavi se i uživaj!