Unutrašnji Mir predstavlja spokoj, staloženost tišinu, stanje u kome nema lutanja od jedne misli do druge, stalnog razmišljanja o nekom prošlom incidentu, nema stalnog zadržavanja na povredi i onome što su ljudi rekli ili uradili. Glavni kradljivac našeg Mira su unutrašnji sukob između glave i srca, nemir koji osećamo kada nismo u skladu sa sobom.
Da li smo svesni svog Mira, a još više svog Ne-Mira? Šta o svemu tome keže Božidar Maksić, astralni putnik, čovek koji je posetio mnoge svetove širom Univerzuma, pročitaj u tekstu koji sledi. Za mene je ovo jedan od najboljih tekstova na tu temu. Da li je i za tebe, prosudi sam/sama.
Unutrašnji Mir je lična stvar, lični osećaj
Neki ljudi ovu temu uzimaju previše ozbiljno, nešto za šta mora debelo da se radi, da se ide po određenim koracima. Ispisano je mnogo knjga, postoje mnoga pravila. Može da pomogne i neki pop ili neko duhovno lice. Međutim, to i nije baš tako. Razmotrimo da li Unutrašnji Mir uopšte može da se stekne.
Zašto koristim izraz Unutrašnji Mir? Mogao sam da kažem samo Mir. To je iz razloga što Mir može da bude na poslu, Mir sa nekom osobom, Mir u nekoj situaciji…
- Ali, kad kažem Unitrašnji Mir to već dobija neku dimenziju koja je jako lična.
To nije nešto što je deljivo sa drugim ljudima direktno. Ja ne mogu sad da uzmem moj Mir i da ga dam nekom i on sad ima taj Mir. Za sada je to nemoguće, možda nekad bude moguće.
- Dakle, Mir je lična stvar, nešto individualno.
Primetio sam da tek kada osećam Mir, tek tada mogu najbolje da sagledam sebe. To može da bude prrotivrečno, jer kako to da možeš da sagledaš sebe ako se ništa ne dešava.
Opšta definicija Mira – kada je nešto mirno tada se ništa ne čuje, ništa se ne pomera, ne postoji nikakav događaj. Međutim, ovo ne mora uvek da bude tačno jer, koliko sam ja mogao da primetim iz mojih iskustava, oko mene može da bude mnogo akcije, može neko da priča, može nešto da se dešava ili da sam nešto radim – vozim bicikl, plivam, vozim se u autobusu, ljubim se, ali ja opet mogu da osećam Mir u tim trenucima.
- Rekao bih da je to prva stepenica definicije Mira – da se MIR OSEĆA.
- Znači, MIR JE OSEĆAJ.
Mir nije misao, niti je Mir neka akcija, niti prestanak neke akcije. Mi možemo da razmišljamo o tome kako bi nam bilo kad bi bili mirni. Ali dok razmišljamo o Miru mi nismo mirni.
Tek kad prestane svako razišljanje, kada čovek prebaci svoju pažnju na osećaje, tek tad je on u pravom igralištu duha gde može da se pronađe taj neki prostor gde čovek može zaista da se opusti.
A taj prostor se zove Mir. U ovom slučaju Unutrašnji Mir.
Možda bi neko želeo da me pita šta osećaš kad osećaš Mir, odosno, kako nekom ko nikad u svom životu nije osetio Mir da objasnim kakav je to osećaj biti u Miru. Pitanje je sa čim bi ja mogao da uporedim taj Unutrašnji Mir, da ga »zakačim« za nešto i kažem, evo vidiš, to je to.
Možda bih, mogao da kažem da je to otprilike »situacija« ili atmosfera u nama samima kada nismo uznemireni. Mada i u toj reči uznemirenost, postoji reč Mir.
- To je objašnjenje u negaciji – kad nema uznemirenosti, ono što ostane je taj Mir u nama samima.
- Bukvalno znači prestanak unutrašnjih dešavanja u ogromnoj meri.
- Znači smiraj kao jezero (ne kao more koje može da ima talase, jake struje).
- Znači, dok je ostavljeno na miru ono je mirno.
Nešto tako slično ja lično osećam. To je osećaj kad sam samog sebe ostavio na miru – unutrašnji smiraj.
Kad udahnem vazduh mogao bih da kažem da je to neka delatnost, čin koji zahteva trud. Međutim, kada izdahnem ja se opuštam i vazduh sam izlazi. I onda, na kraju tog izdaha, sve dok ne krene ponovo da ulazi vazduh to, u nekom telesnom smislu, može da liči na taj Mir. To su momenti koji apsolutno dovode do prestanka svih akcija.
Ljudi sve više i više, kako sazrevaju počinju da cene i da poštuju to nešto što se zove Unutrašnji Mir. Čak, više ga poštuju i cene nego što je sama Sreća. To je vrlo interesantna stvar i nešto što sam primetio i kod sebe u poslednjih nekoliko godina.
- Ja ne vršim gradaciju šta je bolje, nego ako bi trebalo da »biram« između osećanja koja bih hteo da osećam, definitivno na vrhu te liste koja nije gradacija boljeg, nego nešto što bih ja voleo, na vrhu bi definitivno bio Mir.
S obzirom na to da ja to već osećam, ja ne obraćam toliko pažnju na to, to je automatski i onda obraćam pažnju na neke druge stvari. Ovo nas dovodi do vrlo interesantne stvari – čovek, kada je u potpunom Miru, to znači da je njegova percepcija tad najviše i maksimalno oslobođena.
Mir i spavanje nisu isto. Čovek kad je smiren i kad je umoran, kad želi samo da spava, ne mora da znači da je tada u Miru, nego on teži ka miru, da se sve njegove energije opuste, da se smire i fizički i duhovni aspekti i da dođe do te nulte tačke gde ne postoji apsolutno ništa.
I u tom ništa, čovek je u tom Miru, on je tad u tom prostoru (ne znam kako drukčije da kažem) gde ga ništa ne uznemirava.
Sreća, radost, visoko stanje duha, sve te divne stvari i osećanja koja postoje u čoveku, su apsolutno prirodne za čoveka. Međutim, sama ta tačka, polazna tačka, ono što ih sve drži na dlanu, ja mislim da to nešto jeste MIR. Odmah posle Mira, po mom mišljenju, dolazi Radost.
U Miru kao da se ponovo rodim, kao da se »restartujem« (ponovo otpočeti), kao da je taj Mir to jezero u koje ja uđem, i sve ono što me teretilo, sve što smatram da sam ja bio, je ostalo na površini, a ja izlazim svež, regenerisan. (mudre misli – “Citati za Unutrašnji Mir“)
Usmeri pažnju ka sebi
Da li Unutrašnji Mir zavisi od spoljašnjih događaja, iskustava, odnosno da li može da se poremeti i nestane? Ja mislim da se ovde, u stvari, radi o PAŽNJI.
Ako ja obraćam pažnju na sve svoje energije, ono što ja jesam, i usmeravam ih, recimo, na neku delatnost ili bilo šta što se dešava, onda to što ja jesam biće, ta energija, celokupnost moja je fokusirana na nešto što nije taj centar, o kome sam sada pričao, a to je taj Mir.
Znači to je neka spoljašnja projekcija, vrsta projekcije, ne pričam o astralnoj, mentalnoj, nego pričam o projekciji energije, percepciji čula, znači pričam o čulima.
- Može da se desi da ono što čovek vidi ili iskusi nekim čulom, on dopusti da to utiče na njega u smislu da počinje da treperi iznutra, počinje da doživljava određeno stanje stresa, nemira, da se oseća loše.
To utiče na njegovo fizičko telo, može čak i da se razboli.
- Tako da on donosi odluke iz tih stanja koja ga uznemiravaju. Čovek često donosi odluke da bi izbegao ta osećanja, taj nemir, ali on ih donosi upravo iz osećanja, stanja nemira.
To vrlo često rezultira pogrešnim odlukama koje čoveka dovode u još goru situaciju i uvode ga u krug iz koga kasnije ne može lako da izađe jer se fokusira na ono što mu se dešava, a ne na samoga sebe. Na primer, ja slušam nekog ko govori o nekoj strašnoj katastrofi, govori da je ovaj poginuo, da je ovaj napadnut, da je ovaj u zatvoru, ovaj je… I ja se, recimo, sto odsto fokusiram na to.
- Ono na čemu mi je pažnja počinje da utiče na to šta ja osećam. Znači da iz toga što vidim ili čujem, ja uzimam kao kašikom, sipam u sebe, neprestano.
I to što ja stavljam u sebe me uznemirava. Ali, da bi me uznemirilo ja bih pre toga trebalo da budem miran. Ne može to nešto da me uznemiri ako ja pre toga nisam miran. Ako sam ja već uznemiren i ubacujem uznemirenje i dlje u sebe to samo može još više da eskalira .Ali taj nemir postoji samo u poređenju sa već prethodnim stanjem, prirodnim stanjem čoveka (u ovom slučaju mene) koji je Mir, inače bi meni to odgovaralo, što da ne! Uznemiravam se i sve mi je bolje i bolje. Međutim, nije.
Gde prebiva Unutrašnji Mir?
Kada govorim o Miru ja ne govorim o pasivnosti ili o spavanju. Ja mislim samo na taj osećaj, tačnije na istinu. U fizičkom smislu, u prostornom smislu, Mir bi trebalo da bude apsolutna istina.
- I ako bi trebalo da ga uporedim sa nečim što sam primetio u ovom svetu, to bi bio prostor, sami prostor.
Posmatrajmo prostor u kome se sada nalazim. Recimo, da ovaj kesten koji leži na mom stolu, uzmem i onda ga držim u ruci (između palca i kažiprsta). Ja sada mogu ovaj kesten da bacim sa trenutne lokacije (moja ruka) 5m odavde ili samo da ga pomerim. Šta se u tom slučaju desilo sa ovim prostorom (između palca i kažiprsta)?
Taj prostor je apsolutno nepromenjen, i bez obzira na to šta stavio u taj prostor i koliko god pomerao stvari koje sam stavio unutra, taj prostor je nepromenjen.
- Dakle, taj prostor može da sadrži razne stvari, ali te stvari koje se nalaze u njemu ne utiču na njega.
Svako bi rekao da taj Unutrašnji Mir može da se naruši. Šta ako sam nemiran, gde je onda Mir? Evo o čemu se radi.
- To što ja osećam nemir to ne znači da u meni, u toj srži, ne postoji i dalje taj Mir, ne znači da je to nestalo.
- To samo znači da sam ja obratio svu moju, celokupnu pažnju na nešto što nije Mir – na neku misao, na neko iskustvo.
U slučaju da sam pod steresom kažem: «Eto, vidiš, ovde Mira nema, narušio sam Mir.« A Mir, u našem slučaju između palca i kažiprsta, samo što ne kaže:
- “Brate, pogledaj, tu sam. Tu sam, samo obrati pažnju na mene. Nemoj obraćati pažnju na ono što te uznemirava.”
- Okreni glavu i pogledaj u Mir, tu je, nije pobegao, nije narušen, nije uništen, nije zarobljen, samo ti ne obraćaš pažnju na njega. TU JE!
Ako bih uporedio moje biće, ono što ja jesam sa bilo kojim osećanjem ili osećajem, što inače ne radim, ali ako bih ipak uradio, to bi definitivno bio Mir. Znači ne radost, ne sreća, ne uzbuđenje, ne ispunjenje, već totalni Mir.
Mir je interesantna reč zato što je to nešto što ne mogu da pokažem na njega. To je samo reč koju pokušavam da definišem i pomoću koje pokušavm da objasnim nešto što je apsolutno podloga svega što postoji u meni samom.
- Ja jesam taj Mir.
- To je centar mog bića.
Možemo li narušiti Mir?
Da li Mir zavisi od spoljnih uticaja, događaja? Svi bi mogli da se slože da je to istina. Ali, ovo o čemu sam do sada govorio daje novu percepciju ove teme. Definitivno, možemo se naći u stanju uznemirenosti pa reći da nema Mira.
Ali, ako prestanem da obraćam pažnju na ono što me uznemirava i tu pažnju preusmerim na nešto što me manje uznemirava, ili me smiruje, ja sve više i više vidim da prilazim tom Miru, dok me na kraju potpuno ne obuzme ili dok ne uđem u to. Znači, to nije ništa što mi beži pa ga ja hvatam.
- Ono što je »najsmešnije«, je da me upravo prestanak delatnosti dovodi do tog Mira. Delatnost ne mora da znači nešto fizički. Svoju pažnju ja mogu da usmerim na šta god poželim – da gasim/palim upaljač, da pričam…, ili da je usmerim na neki unutrašnji osećaj.
- To je ono što je najbitnije, da delatnosti koje mi radimo, ako vodimo razgovor sa nekim ili smo u nekoj akcija, ne mora da utiče na to kako se osećamo, što je jedna od najbitnijih stvari koja postoji.
Ja ne kaže da ne utiče, ja kažem da ne mora da utiče. Određena pažnja treba da se usmeri na delatnosti koje čovek radi, apsolutno. Ali, da li mora celokupna pažnja? Zar ne možemo da odvojimo makar jedan mali deo te pažnje i usmerimo je na ono što nam je najbitnije od svega?
Vrlo često ljudi se žale da ne mogu da dođu do tog Unutrašnjeg Mira. Žele ali ne znaju kako. “Slatka” istina o tom Miru:
- Sve što više tu pažnju ostavljaš na Miru, sve što više samog sebe ostavljaš na Miru, sve što si manje u mislima, sve što manje živiš u glavi i sve što manje reaguješ na ono što ti se dešava, bliži si Miru.
Polako radi sa sobom. Upitaj se – A zašto ja moram brzo da reagujem na sve, u sekundi? Recimo da radim nešto (šta god) deset minuta. Pa, valjda mogu da odvojim 15 sekundi i kažem sebi:
- »Opušteno, polako. Hajde da pogledamo i u druge perspektive. Ne moram odmah da skačem, kao muva da reagujem na svaki klik kjoji mi život šalje. To može da klikće, ja posmatram, ali držim pažnju na sebi.«
Jer, ja sam video da iz te percepcije (držanja pažnje na sebi) ja mogu mnogo bolje da živim. Mnogo bolje mogu da vidim ono što se dešava dok sam ja smiren. Kada je čovek neprestano uznemiren i reaguje na stvari, on će mnogo toga da propusti i mnogo puta će da napravi “kiks”. Tako čovek sam sebi zagorčava život.
Dakle, Mir može da se »naruši«. Međutim, istina je da mi ne narušavamo Mir već narušavamo našu pažnju, jer pažnja nam je ko zna na čemu, pa nas uznemirava. Mir ne beži od nemira, samo je stvar pažnje, na šta se fokusiramo.
Kako doneti odluku?
Kad donosimo odluke, bilo kakve odluke, prva stvar koja se pojavljuje je pitanje kako bi trebalo to uraditi?
- Moje mišljenje je da bi trebalo, ako želim da donesem neku odluku sada (za drugog ili za sebe) da se konsultujem sa mojim najvećim prijateljem, saveznikom, nečim što je najsrodnije mom biću, a to je STANJE MIRA.
Kad kažem savetujem to znači da se približim tom Miru, da budem u Miru. I, kad malo priđem Miru, ja kažem – E, hajde sad da odlučim. Smiren sam i hajde da pogledam šta tu sve ima. Iz te savršene čistine i percepcije ja treba da donesem odluku.
To ne mora da znači da će takva odluka uvek rezultirati uspehom ali će biti najbolja odluka koju čovek tada možete da donese.
- U stvari, to je najbolja stvar kojoj čovek može da se nada pri donošenju bilo koje odluke – da je u tom momentu postupio maksimalno dobro, najbolje što je mogao.
Ako te uznemirava neka crna misao ili misli, prestani da toliko obraćaš pažnju na misli. Neki kažu – »Lakše je to reći nego uraditi. Kako to da uradim?«
- Pa, tako što ćeš pažnju koju daješ mislima preusmeriti, recimo na osećaj ili na disanje, na nešto na šta uvek možeš da računaš, u svakom momentu svog života. Uvek možeš da analiziraš ako se osećaš ili o čemu razmišljaš.
Za mnoge ljude je teško da obrate pažnju na te suptilnije pojave kao što su misli i osećanja. U tom slučaju moguće je preusmeriti pažnju na fizičku delatnost koja nam je uvek dostupna, a to je disanje. Da li je dah ubrzan ili usporen, plitak ili dubok. Disanjem duboko, polako, bez žurbe mi možemo sebe da uravnotežimo u značajnoj meri i tako pomognemo sebi da preusmerimo pažnju na stranu koja nas interesuje odnosno na Mir.
Uz misli i disanje može se koristiti i meditacija, molitva i još mnoge druge stvari. Ali, sve to je za ljude koje ne interesuje duhovni rad.
Zabavi se i uživaj!