U nekim delovima sveta, a posebno u zapadnom društvu, ono što obično znamo jeste da ne trajemo večno, da će nas ljudi koje volimo jednog dana “napustiti” (umreti), da ćemo i mi jednog dana otići, da ne znamo šta se dešava posle smrti i da je umiranje loša i zastrašujuća stvar.
A da li baš tako? Više o tome u tekstu koji sledi.
Fenomen koji nas plašii
Kako izgleda kada čovek umire? To pitanje čovečanstvo postavlja sebi otkada ljudi postoje. Kod većine ljudi, bez obzira na sve različitosti (boja kože, obrazovanje…), ova tema budi najsnažnija osećanja.
Smrt označava onaj trenutak u životu kada naše fizičko telo prestaje da radi da bi preživelo. Udahnemo poslednji dah i ispustimo poslednji izdah.
Smrt se događa svekodnevno i tiče se svakog čoveka, pa ipak većina ljudi nerado govori o ovoj temi. Ovaj fenom plaši ljude. Smatra se da je strah od smrti primarni ljudski strah koji leži u osnovi svih ostalih strahova. Dva su osnovna razloga za to.
Prvi razlog je psihološke prirode. Kada čujemo vest o nečijoj smrti ili sami vidimo bezživotno telo nekoga koga smo voleli, mi se indirektno suočavamo sa predstavom o sopstvenoj smrti. Smrt nam postaje bliža i zamislivija. Znamo, svesno ili nesvesno,”Pa, to će se i meni jednog dana desiti.”
Tako, da bismo izbegli suočavanje sa neizbežnošću vlastitog odlaska, da bismo poštedeli sebe te psihičke traume, izbegavamo razgovor o smrti.
Drugi razlog je složeniji jer je urastao u samu prirodu jezika. Većinu postojećih reči koristimo da bismo opisali iskustva doživljena fizičkim čulima. Ali, kako opisati smrt koja je izvan dosega svesnog iskustva?
Niko ko je “zaista” umro (ne klinička smrt) nije svratio do nas da nam ispriča šta se u stvari dešava.
Zato često koristimo eufemizme za smrt i umiranje:”Zaspao je; Sklopio je oči (zauvek), Spava večnim snom; Ispustio je dušu; Napustio je ovaj svet; Sada je na nekom boljem mestu; Sada je među Anđelima”…
Dakle, strah od smrtii se javlja (bar kod većine ljudi) jer ne znamo šta će biti posle i da li će uopšte nešto biti?
- Mada, ako dublje pogledamo u suštinu naašeg straha o smrti, ustanovićemo da je glavni pokretač sve te drama naše neznanje.
- Plašimo se jer ne znamo ko smo mi zaista.
Zbog neznanja često imamo dilemu – Da li Smrt znači kraj, poništavanje Života, ili je to nastavak postojanja u drugoj formi? Ovu zagonetku odgonetaćemo u nastavku teksta.
Da li se naše putovanje nastavlja?
Svako ljudsko biće koje živi (ili je živelo) na Zemlji, najpre je boravilo u maminom stomaku. Ko od nas se seća tog perioda? Ko može da opiše, iz “ptve ruke”, šta se tada dešavalo? Rođeni smo, ali se toga ne sećamo. Vidimo da život postoji, ali početka se ne sećamo.
Slično je i sa smrću, nema svedoka koji bi “iz prve ruke” svedočili šta se tada dešava, ali u ovom slučaju ne “vidimo” da li se život nastavlja. Zbog toga je smrt još uvek misterija.
Mnogo je pokušaja da se ova misterija raši. Tako se iskustva bliska smrti i vantelesna iskustva često tumače kao dokaz da se život nastvalja. Ta iskustva su dragocena jer ukazuju na naše postojanje izvan čulnog sveta, ali u tim doživljajima nije se dogodila “prava” smrt. Svako to iskustvo je lični doživljaj nekih ljudi; nije pojava karakteristična za sve ljude.
Kao takvi, ti događaji ne mogu biti pouzdani pokazatelji da nema smrti.
Klinička smrt i astralna projekcija mogu da posluže samo kao ilistrativni primer da je to zaista i moguće.
O postojanju života posle “smrti” govore duhovni tragači, filozofi, razne religije ali i nauka, tačnije nauka o svesti.
Većina religija uči da smrt nije kraj te da je povezana sa pravednošću i pravdom. Bilo da karma odlučuje o sledećem životu ili da Bog šalje dušu na mesto nagrade ili kazne (raj ili pakao), većina religija uči da će se svaki čovek suočiti sa posledicama načina na koji je živeo svoj život, i niko neće izbeći pravdu u životu posle smrt.
Međutim, ni religija nije verodostojna u tumačenju smrti jer se to tumaćenje zasniva na veri a ne na znanju.
Svi smo jedno, svi smo svest
Ono što religije uče, Biblija, na primer, govori o bezsmrtnosti duše, nauka o svesti potvrđuje. Ovde se nećmo baviti naučnim dokazima, kvantnim informacijama, energijom koja je neuništiva, energijama i informacija od kojih je Život sačinjen, već samo suštinom tih saznanja.
- Nauka kaže da je sve svest.
- Nema ničeg drugog osim svesti.
- Svest je večna, nestvoriva i neuništiva.
To znači da je i Život večan i neuništiv odnosno, da ono što zovemo Smrt ne može biti kraj, jer kraja nema.
Smrt je samo prelaz iz jednog oblika svesti u drugi. Postojali smo i pre nego što smo uzeli formu fizičkog tela a postojaćemo i nakon “smrti”, u nekom drugom energetskom telu (sedam energetskih tela) ili u nekoj sasvim drugoj formi. Uvek ćemo postojati i to je ono što zovemo JA JESAM.
Svest kao takva ima snagu dokaza da se Život nastavlja.
Mi možemo menjati formu, putovati u druge svetove i dimenzije ili bivati u različitim dimenzijama. Izraze putovanja, svetovi i slično koristimo da bi se lakše razumeli, ali oni ne znače to doslovno. Mi nigde ne putujemo, mi samo menjamo svesnost i tako ulazimo u polje (svet) koje je na nivou naše vibracije.
Uzgred da se podsetimo da svest i svesnost nisu isto. Svest je sve što jeste a svesnost je deo svesti koji smo usmerili na nešto, obratili smo pažnju na nešto.
- Svesnos je ta koja odlučuje na kakvon mestu ćemo se naći i kakva iskustva ćemo imati u fizićkom svetu, vantelesnim iskustvima i posle “smrti”.
Čime je uslovljena naša svesnost, odnosn čemu pretežno poklanjamo svoju pažnju – strahovima, verovanjima (pozitivnim ili negativnim), materijalnim stvarima, suptilnosti, ljubavi, otvorenosti, zatvorenosti (uma)…? To je od izuzetne važnosti jer nivo svesnosti direktno utiče na iskustva koja ćemo imati posle iskustva fizičkog sveta u kome trenutno živimo.
Pripreme za prelazak u onostranstvo
Kao što smo već rekli, mi smo večni, jer mi smo svest, a ne fizičko telo ili bilo koje drugo telo.
Svet u koji ćemo otići jednog dana, možemo upoznati još tokom našeg fizičkog postojanja; naravno, ko želi. Postoje aktivnosti koje će nas pripremiti za carstva zagrobnog života. Govorimo o vantelesnim iskustvima.
Na prvom mestu je takozvana ASTRALNA PROJEKCIJA , namerno, svesno, “putovanje” u Astralni svet. Postoje tehnike koje nam pomažu da naučimo da upravljamo višedimenzionalnošću i upoznamo različita (astralna) carstva, naš potencijalni dom posle fizičke “smrti”. (tri nivoa astrala).
Na drugom mestu su LUCIDNI SNOVI ili svesno sanjanje. To znači da kada sanjamo, znamo da smo u snu. Ovo je veština koju je takođe moguće naučiti. Iz svesnih snova vrlo često spontano se prelazi u vantelesno iskustvo.
Oni koji nisu spremni za ovakva istraživanja mogu učiniti nešto jednostavnije ali vrlo značajno – početi obraćati pažnju na svoje nesvesne SNOVE.
Ako se ne sećamo sinoćnjeg ili nedavnog sna, obratimo pažnju na buduće snove, jer događaji i okruženje u snu su slika sveta u kome bi završila kada bi danas umrli.
Lično mislim da je ova informacija toliko važna da je ponavljam u svim tekstovima čija tematika to dozvoljava.
Ako samo obratimo pažnju šta sanjamo biće nam jasmo na kakvoj smo vibraciji. Ako smo na niskim vibracijama (patnja, strah) završićemo u Nižem astralu (tzv.pakao). Ako smo na vibraciji ljubavi, radosti završićemo u višem svetu (tzv.raj).
Ako nam se ne dopada svet u kome smo tokom noći boravili, odlučimo se za promenu.
Istražujmo, tražimo načine da postanemo bolja osoba i ulepšamo svoj svet, trenutni i budući. Istražujmo šta treba menjati, koja uverenja. Snovi će nam pokazati da li smo se promenili.
Dakle, imamo sposobnost i slobodu da potpunije razumemo sopstvenu stvarnost, da razvijamo svoje sposobnosti i da dublje osetimo i jasnije shvatimo prirodu svog višedimenzionalnog postojanja kao dela Svega Što Jeste.
Šta god da činimo ključno je da ne zaboravimo da smo mi svest, i da smo zbog toga večni.
Priča o svesti, Životu i Smerti, samo je podsticaj na razmišljanje o Životu koji živimo o univerzalnim zakonima koje možda ne poznajemo. Istražujmo misteriju koja se zove stvarnost. To je izaov, jer i mi sami smo deo te misterije.
Za kraj evo jedne zanimljive misli (ne znam ime autora) koja nas podseća da posle “smrti” sa sobom nosimo isključivo zapise duše, ništa materijalno:
- “Kada shvatiš da ništa nije tvoje, i nemoguće će postati moguće.
- Do tada, ono što misliš da poseduješ, poseduje tebe.”
Zabavi se i uživaj!